Sanjam snove i pričam sa psima

Mora da sam baš dugo spavala one noći kada sam sanjala ceo jedan život. Život u kojem berem jabuke i kradem trešnje. Bežim iz škole i šaljem pisma. Saznajem da je pošta krajnje neefikasna.

Poredim domaće vino koje pravi moj otac i ono najjeftinije koje se prodaje u flašama od dve litre. Nije mi dobro, napiću se do smrti kao Damir Urban od onog najjeftinijeg vina i onog domaćeg koje pravi moj otac.

Šetam ulicama Italije i biram mesta u kojima ću živeti šest meseci, godinu dana, dve ili tri godine. Nikad duže jer sigurno će mi nedostajati svašta nešto, samo sada ne mogu da se setim šta. Mada, ako stvarno nekad odemo na Kubu potpostavljam da me neće biti baš puno briga za sva ta nedostajanja, na Kubi i onako retko kada pada kiša.

Idem na bazen u mamurnim jutrima i znam kako sviće u svim godišnjim dobima, a omiljeni hobiji su mi nazdravljanje i gledanje u oblake. Kupujem gomilu knjiga koje zaboravljam da pročitam i ponekad se toliko posvađam sama sa sobom da se onda danima sebi ne obraćam.

U jednom dalekom mestu poznajem ženu koja svakog jutra ide na plivanje, pije pivo samo u dobrom društvu i poklanja mi čokoladu jer joj tako lepo kucam na vrata i zovem je da pije kafu sa mojoj majkom, a moja majka zaista kuva sjajnu kafu. Ta žena je sa nama delila svoje recepte, govorila mi je da ću pokvariti vid jer čitam u mraku i naučila me je da ćutim dok plivam. Sada prilično loše vidim ali dok plivam ćutim. Na kraju sna u kojem sam sanjala ceo jedan život ona i ja smo sedele na plaži i delile pivo. Pričala sam joj kako naravno koristim njene recepte iako sam ih davno izgubila i da, i dalje umem da lepo kucam na vrata i zovem ljude na kafu i kako konačno imamo palmu u dvorištu. Baš tada sam se probudila, izašla napolje i razočarala se što palme nema.

Moj pas i ja smo kasnije doručkovali na terasi i ja sam mu govorila o slikaru po kojem je dobio ime.

„Znaš, Pablo, kada je u Drugom svetskom ratu jedan nemački oficir ispred Gernike pitao Pikasa: „Jeste li vi ovo uradili“, Pikaso mu je na to odgovorio: „Nisam ja, vi ste“, tako bar piše na Zabavištu.“ Baš volim da razgovaram sa svojim psom jer on skoro uvek ćuti, a i nikad me ne oda da sam ušla u kuću u isto vreme kada i sunce, a ne u dva, što ja obično tvrdim. Da ume da čita poklonila bih mu onu knjigu koju sam kupila nekome za dane kada pada kiša, a taj neko želi samo malo vedrog neba.

Sada sedim na pogrešnom predavanju i kao svaki uzorni student pišem u svoju svesku. Kasnije ću čekati autobus koji me vraća kući u moje dvorište bez palme sa psom kojem se kafa ne sviđa i najbolji prijatelj mu je jedna mačka.

Nadam se da je vino spremno i da za šankom nije gužva, ali da ipak ima dovoljno dobrog društva, jer samo sa njima pijem pivo.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s