Tišine ne nose kišobran

Pili smo kafu nakon preduge noći i previše vina. I dalje to sasvim obično belo vino volim kao da ću bez njega umreti i govorim da ću se ubiti onog ponedeljka kada budem shvatila da više ne mogu da izdržim vikend bez spavanja.

Baš nikada neću naučiti da malo mislim pre nego što progovorim i da samo malo sporije zaboravljam.

Bilo je leto onda kada sam čekala kišu svakog dana da padne i baš kada je ona rešila da dođe ja sam otišla da spavam, a ujutru sam se pravila da je ne vidim na još uvek mokrim ulicama. Mislim da sam imala premalo godina kada sam joj prvi put rekla da je volim. To su bili oni dani kada sam ja, ako ne uspem da zaspim za 7 minuta, mislila da sam jedina osoba na svetu koja je još uvek budna.  Kasnije namerno ne bih spavala jer čekala sam je da padne pa da joj pričam zašto volim belo vino i zašto mi ne treba kišobran.

Idem da prošetam.

Mnogo godina posle kada sam već znala da nikada nisam jedina osoba na svetu koja je još uvek budna dugo sam ćutala i tražila ulice pune ljudi da se svađaju sa mojom tišinom. Tih dana sam nalazila i gubila sve što je moglo da se nađe i izgubi. Bilo je previše toplo. Svaki grad u koji smo išli bio je dobar prema nama, a moje tišine su nakon previše svađa rešile da odu i ja sam ponovo pričala brže nego što mislim. Posle previše dana provedenih na vetru bolela me je glava i izbegavala sam crno vino jer uvek preteram i predugo se oporavljam. Mada belo vino i dalje volim kao da ću bez njega umreti, a čak se ni ne sećam one noći posle koje smo pili kafu.

Tišine kada dođu u posetu ostaju danima. Sada skupljaju slike i u bioskopima gledaju filmove na jezicima koje još uvek ne znaju. Satima sede i iz rečenica koje vole prepisuju samo lepe reči i baš nikada ne otvaraju kišobran. Kada one dođu stotinu godina ćutimo i slušamo druge kako govore o pticama, nebu i rekama. I šta su preboleli i šta će ipak uvek voleti. I još stotinu godina ćemo ćutati. Idem da prošetam. I volim belo vino kao da ću bez njega umreti.

Volela bih da ponovo sretnem onu baku koja je delila klupu sa mnom u parku i da je pitam kako je i šta radi kada ništa ne radi. Volela bih zapravo samo da joj kažem da jeste bio divan dan i da to što sam ćutala nije bilo zato što mi je ona smetala. Tišine su bile u poseti, satima smo prepisivale samo lepe reči.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s