Odavde pa sve do Jadranskog mora

Ponekad zaboravljam sve te datume i dane u kojima se meni nešto važno desilo. Ne znam kog datuma se Robin Vilijams ubio ali se sećam da smo tog dana sedeli u kolima posle dugih noći lutanja ulicama i gledanja u more.

Moj otac je ugasio cigaru, zapalio još jednu i upalio radio. Tada smo čuli da više neće biti novih filmova u kojima ćemo gledati Robina Vilijamsa, što je stvarno šteta, jer nekako mi se njegov poslednji film baš i nije svideo, volela bih da je snimio bar samo još jedan.

Dok smo sedeli u kolima jedino što sam htela bilo je da zagrlim šolju kafe i doručak koji će mi moja majka napraviti. Htela sam da pročitam novine i prespavam bar naredna tri dana. Umesto toga ostala sam budna, gledala vesti i reklame i napisala pokušaj poezije.

Od tada više volim da čitam poeziju nego da je pišem, a to svoje pisanje sam negde i onako izgubila. Verovatno u onim danima kada sam pokušavala da odavde pa sve do Jadranskog mora odem peške.

Nekad sam znala stihove Marine Cvetajeve posvećene Aleksandru Bloku, a i Jesenjina sam čitala na ruskom i baš sam mrzela prevode njihovih pesama, a sada na tom jeziku jedino znam da psujem. Mada su i psovke nekada poput poezije. Kada prosipam kafu po svojoj omiljenoj knjizi, kasnim na autobus, moj pas je čitav dan tužan zato što je išao kod veterinara, fajront je previše rano i Robin Vilijams se ubio. I baš je teško ići peške odavde pa sve do Jadranskog mora.

Onu kuću na selu sa dvorištem u kojem smo imali bunar i bundeve su prodali i baš nekako mrzim ljude što su tu kuću uzeli. Rekla sam im da ću je jednog dana vratiti nama i da ću tamo praviti roštilj i žurke koje niko nikada neće zaboraviti, a oni su meni rekli da idem u školu i da ću ja zaboraviti prva. Hoću, jer previše pijem ali čitam i rešavam ukrštene reči i sudoku što je dobro za pamćenje, zato još uvek pamtim bunar i bundeve ali nemam pojma koji je datum bio kada je moj prvi pas umro, a to baš nikada neću preboleti.

Bila je noć, vraćala sam se kući, a moj pas me nije čekao kod kapije. Nebo je bilo vedro i puno zvezda. Dugo sam sedela na mokroj travi sa svojim mrtvim psom i govorila sve one lepe reči koje nikada nisam rekla, a trebalo je, jedino sam bezbrojne zvezde psovala. Na ruskom. I samo malo sam plakala.

Kada prepešačim odavde pa sve do Jadranskog mora setiću se ruske poezije, gledaću filmove Robina Vilijamsa i prestaću da se svađam sa datumima.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s