Selo

Već drugi mesec kako je pobegao, daleko od zabitog bespuća. Bio je slobodan ali ipak nešto ga je vezivalo. Otac zemljoradnik, dalje od svoje okućnice i onih pet lanaca zemlje na pola sata traktorom od sela, nije ni video. Podarivši mu život, nedugo zatim majka je umrla. Ne, nisu oni. Više je to iskonska potreba da zna da tamo negde ipak ima, kakvu – takvu, sigurnu postelju. Morao se barem javiti.

Znajući da mu otac slabo vidi, a još slabije i čita, krenuo je da crta slova: „DRAGI TATA DOBR..“. “Ne mogu više!” – bio je vapaj iz njegove duše koji je eto poslednji put odbila da se spusti na nizinu sela. Pesnicom je grčevito stegao pokušaj tog pisma i bacio ga u ugao sobe. Izvadio je novi papir, bez ustezanja, gotovo u transu počeo da piše…

Zagledan, više zablenut, u TV, oca je preneo zvuk motora. U pravilnim, sve dužim, razmacima bio je to poštarov „apenac “, nikad opran, nikad registrovan, koji se gasi, tu
ispred njegove kapije. Taman kad je pomislio otkud sad, tupo podne razbio je poštarov uzvik: „Milorade! Stiglo ti pismo od sina iz Beć iz Njemaćke!“.  Otrgao pismo iz poštarove ruke, nije ga ni pogledao i utrčao unutra. Otvarao je divlje, mahnito. Svojim odebljalim i na nežnost oguglalim prstima svakim dodirom lomio je hartiju. Drhtavom rukom stavio je jedva mutne iskrzale naočare. Namrštio je svoje neukrotivo guste obrve  i počeo da čita, svaku reč sričući:

                Na selu sve pati. Ono, je ustvari skup bolova. Kada bi neko drugo biće, drugačijim vidom, posmatralo zemlju, videlo bi spirale bola kako se iz svako sela uzdižu u kosmos, šaljući time groteskne i upozoravajuće signale o životu na Zemlji ali i ljudima kao takvim.

                Svaki pas na selu je na ivici, da ume, ubio bi se. Koliko samo ih je žednih i gladnih dok „gazde“ pored njih prolaze poptuno imune na patnju, patnja je deo njihovog života, deo njih. Ne bi im dao vode, nije do troška, ni do lenjosti, to je do perverznog osećaja nadmoći nad patećim bićem, potrebe proistekle iz sopstvenog patećeg života.

                Na selu gotovo niko da nema svih deset prstiju ruku, tu i tamo su ih okrnjili i tome ne pridaju važnost. Za nežnost ne znaju, ruke im nisu grube od rada već od zatucanosti. Nepca gotovo da osećaja nemaju: supa mora biti dobro zabiberena da bi se uopšte i osetila, meso mora biti gotovo čista mast, na piletinu se ni ne obaziru. Šljiva, slatka, mekana finim osvežavajućim ukusom obdarena, raspolućena je i zgnječena da bi prokuvala i u ljutu rakiju, koja dušnik para a želudac sagoreva, pretvorena. Drugačije, seljak je ne bi ni osetio. Ovako, posle čašice i te vatre u sebi može prozboriti: „Dobra!“.

                Nije samo do seljaka. Koliko je samo seljanki, vekovima, ali i danas, mačiće u džaku niz reku bacali a da ni na momenat ne pomisli kako li je samo tim bićima, tek progledalim, da bi videli tminu zatvorenog džaka oko sebe i vodu kako nadolazi. Kolko li su samo besumučno majku prizivali? Vrisci mačića, tih klupka nežnosti i nevinosti, ostali su prigušeni sveprožimajućom vodom. No, seljanka ostaje imuna i vraća se svome jadnome životu, na odvratni momenat olakšan patnjom bespomoćnih.

                Nema tog čula koje na selu može recepcirati nežnost. Sluh, zagušen melosom i lokalnim trubačima, potpuno je odumro. Ne može ga ni probuditit samrtni ropac svinje na klanju. Ne! Za seljaka to nije zvuk koji bubnu opnu siluje, to je deo svakodnevnice. Ah, ti trubači! Vrhunac svakog seljčkog veselja. Naročito stojeći bubnjar koji primitivne ritmove čitavo veče „svira“ dok mu seljaci, dušama zagrejenim ljutom rakijom, lepe novčanice na oznojano, prljavo, čelo. A ritam, dostojan jedino Homo erectus – a. Verujem da bi i mongolski kan koristio složeniji, ili pak nežniji, za razglaljivanje srca svojih varvarskih hordi pred juriš.

                Dok je zatucanosti biće i patnje. Zašto se ide tri kruga oko crkve? Seljak će spremno odgovoriti –  „Valja se“. Zašto se mažeš komovicom – „Valja se“. Žive kao polu – invalidi, čitavih 40 -50 godina u 21. veku, higijena im je na nivou utrenirane šimpanze, iz čitavog sela teško bi mogao sklopiti komplet zuba…

Očito, oče, nešto ne „Valja“.

stock-photo-st-stephens-church-112868985

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s