Fidelov inventar pročitanih knjiga: oktobar

U oktobru sam se posvetio malo domaćoj književnosti.

mesa-selimovic-ostrvo-bigz-tvrd-povez-nekoriscena_slika_xl_47820793

„- Svako doba je teško, a svoje najteže – govorio je tiho. – Kao u davno pećinsko vrijeme, kad su poplave, divlje zvijeri, teške bolesti prijetile opstanku ljudi, evo danas stihija besmisla prijeti samom životu. Samo, teže nego ikakva slijepa stihija ranije. Danas služimo stvarima, ne znajući pravu vrijednost ničemu. Obezvrijedili su riječi kojima su se ljudi zaklanjali kao štitom i koje su nas hranile nadom. Ubili su nam riječi koje smo smatrali svetima, prostituisali ih, učinili zastavama pod kojima marširaju gazeći čovjeka. Zar možemo više upotrebljavati riječi bratstvo, mir, solidarnost, sreća, jednakost, ljubav, sloboda?! Otete su nam, prešle u drugi tabor, postale su znamenje nasilja u ovom jedinom svijetu koji se nas tiče, jer drugog nemamo. Treba izmišljati druge riječi, a ne znamo kako, i ne znamo koje. Ili da se ponovo sjetimo drevnih: zemlja, narod, življenje. Možda i: ćutanje. A možda i: krik, koji neće niko čuti, jer nikoga više ne čuje i ne razumije, ali važan je za nas, i jer je to jedino što još možemo učiniti u ovom svijetu bučnih mašina i agresivnog besmisla, hidrogenskih bombi i ideoloških rafala.”

Prva knjiga koju sam čitao je „Ostrvo“ Meše Selimovića. I čim sam počeo da je čitao zapitao sam se kako nisam ranije našao vremena za ovu izvrsnu knjigu?!  Kad je u pitanju ovaj pisac uvek mi se svaka nova knjiga čini boljom od prethodnih.

Dvoje glavnih junaka, muž i žena, žive na ostrvu u savremeno doba, ali to je naravno metafora za ljudsku otuđenost, a i za njihovu međusobnu distancu. Svako poglavlje se može čitati kao posebna priča o nekoj životnoj situaciji ili ljudskom iskustvu, što bi moglo da se iskoristi da se pojedine priče ubace u školsku čitanku za srednju školu, recimo.

ostrvo-mesa-selimovic_slika_xl_52467349

Selimovićeve teme su uvek svevremene, a možda niko nije umeo toliko duboko da prodre u ljudsku dušu i emotivnost kao on.  U ovom delu je možda najpesimističniji i zato možda i najrealniji u pogledu na svet i ljude. Rečenice su mu melodične, poetske, svaka druga bi se mogla citirati, za shvatanje lepote našeg jezika i razvijanje ljubavi prema njemu ovo je pisac kojeg ne treba preskakati, već iznova iščitavati.

mesa-selimovic-ostrvo-bigz-tvrd-povez-nekoriscena_slika_o_47820797

Otiću ću jednom.
-Kuda?
-Ma kuda.
-Kada?
-Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga.
Ostaje život oko nas.

Druga knjiga koju sam čitao bi se mogla svrstati u laganu literaturu, a kritičari su krajem 70-ih govorili za ovog pisca da piše “prozu u trapericama“(tadašnji hrvatski žargon za jeans pantalone). U pitanju je naravno Momo Kapor i njegova knjiga „Zoe“.

polovne-knjige-zoe-momo-kapor

Nisam odavno čitao Kapora, krajem 90-ih sam se u njega razočarao jer je počeo da piše neke knjige koje nisu bile na nivou njegovih prvih radova. Ovo je međutim knjiga pisana 1978. kad je bio u naponu kreativnosti. U ovoj bajkovitoj priči o ljubavi sa nesrećnim krajem on je onako šarmantan i zanimljiv kao u „Folirantima“.

Naravno, kod Kapora sve kao i uvek vrvi od klišea, ali ih on ovde šmekerski koristi da ispriča priču o princezi Zoe(kakva bi to bila bajka bez princeze) i mladom istoričaru umetnosti  Lero Arsenu. Oboje poreklom iz ostrvske zemlje u kojoj vlada vojna diktatura, njoj je povratak u zemlju zabranjen, a  njega su poslali u Njujork da kupi izvesnu sliku koja se smatra veoma važnom za nacionalnu kulturu. Osim priče o ljubavi, Kapor koristi priliku da nam pruži i neka razmišljanja o likovnoj umetnosti, kao i da nas upozna sa Njujorkom krajem 70-ih, tako da i ti delovi pomažu da se u knjizi uživa mada svakako nije delo velikih književnih dometa, ali ako već niste za ozbiljnu literaturu bolje čitajte Kapora nego Jelenu Bačić Alimpić.

I treća knjiga je delo mlade nade srpske književnosti, Dane Todorović. Knjiga „Park Logovskoj“ je veoma hvaljena od strane univerziteskih profesora i književnih kritičara, što i ne čudi jer je ovo baš takva knjiga kakvu oni po šablonu vole da čitaju.

hqdefault

Ovo je psihološki roman o šahovskom velemajstoru koji pristane da odigra višednevni turnir sa prostim svetom u nekoj provincijskoj zabiti. Navikao na luksuz i sve što prati slavu suočiće se i sa običnim životom neuglednih ljudi i sa svojim unutarnjim strahovima. U tri poglavlja „Dolazak“, „Suočavanje“ i „Buđenje“(dakle klasična forma uvod, razrada, zaključak) imamo dosledno razvijenu priču. Nema sumnje da spisateljica ume da komponuje priču, da piše lepim jezikom, bez ponavljanja u izražavanju, ali ono što joj najviše nedostaje je dublja psihološka razrađenost i maštovitost. U redu, sporedni likovi su samo obične maske, maltene bez ikakve dubine, valjda zato što predstavljaju samo potencijal, emanaciju duše glavnog junaka, ali ni on sam nije dovoljno produbljen. Ima u romanu i humora i groteske, ali sve to nekako liči na već čitano kod nekih ruskih klasika. Čini se kao da je u težnji za umerenošću i ravnotežom  autorka sputala samu sebe, tako da me ovaj roman nije dovoljno protresao, shvatam kao uspelu literarnu vežbu i to je sve.

park_logovskoj_vv

Ipak, lepo je što imamo još jednu književnicu koja ne piše ljigave ljubavne romančiće ni bestselerčiće, već pokušava da se bavi ozbiljnom literaturom. Neki pisci daju najbolje od sebe na početku karijere, a ja verujem da će ona tek napisati nešto izuzetno dobro.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s