Moj ugao: Neki novi svet

Posle nešto više od dva i po sata vožnje, tog 24. septembra, autobus je konačno pristigao na glavnu autobusku stanicu u Beogradu, na krajnje odredište.

Progurao sam se kroz grupicu ljudi, uzeo kofer u koji je stalo tek ono najosnovnije od stvari, uspešno izbegao taksiste i nosače torbi i krenuo ka stajalištu gde je trebalo da sačekam bus. Iako poprilično težak kofer, nije bio ispunjen onim što sam smatrao neophodnim – knjigama, sitnicama kupljenim na različitim putovanjima, omiljenim predmetima iz moje sobe… No, možda je tako i pametnije. Ako želiš novi početak bolje je da se oslobodiš onoga čemu si toliko silno privržen.

Pokušavao sam razmišljanjem o mnoštvu sitnih i beznačajnih stvari da prekratim ono mučenje koje predstavlja uzbrdica od Ekonomskog do Zelenjaka. Posmatrao sam grupice migranata umotane u ćebad kako glasno pričaju i ljude koji prolaze pokraj njih ni ne pogledavši ih. Bilo je nečega čudnog u svemu tome . S jedne strane otuđenost i zatvorenost u sopstveni svet, ušuškan u samozadovoljstvu, a opet, ovde možeš biti ti bez prezrivih pogleda i mržnje. Ipak, ne mogu ostati i posmatrati tih, mene čeka topla soba i krevet.

thumbnail_img_4110

Sećam se te prve noći provedene u Beogradu, tih razmišljanja o tome šta želim da budem, šta su mi ciljevi i kako ću do njih doći. Beskrajno dugi telefonski razgovori sa društvom iz srednje bili su ispunjeni i smehom i suzama, i pomalo šizoidnom kombinacijom te dve radnje.

thumbnail_img_4141

Obećavali smo da ćemo se vikendima posećivati, da se nećemo udaljiti i da nas veliki gradovi neće promeniti. Ne znam da li je iko od nas zaista verovao u to što priča i da li smo podsvesno znali da ti razgovori samo treba da nas još vrlo kratko održe bliskima. Jedva osetno, sve manje i manje vremena provodi se u čavrljanju sa starim prijateljima, polako se stvara taj ponor koji nas razdvaja, dok pokušavamo da se dozovemo sa različitih strana litice.

Skoro dva meseca kasnije, dok pišem ovaj tekst, shvatam da se za sve ove nedelje nismo ni jednom videli. Da li su svi naši planovi i obećanja pali u vodu ili ih je pak vetar negde odneo? Da li nas muče iste brige – privikavanje na novo okruženje, samoća, eseji i seminarski koje ne znamo kako da napišemo, neumeće kuvanja?

Činjenica je da su novi ljudi brzo ušli u naše živote, počeli smo čak i prijateljima da ih zovemo. Kao da ima neke veze što donedavne strance tako zovemo, ionako se sve menja; i ljudi, i snovi, i ciljevi, i putevi kojim ćemo krenuti ka tim ciljevima.

thumbnail_img_4149

A možda je ovo samo dobra lekcija koja nas uči da se ne vezujemo jer nikada ne znamo kada ćemo sa torbom i najosnovnijim stvarima morati otići. Ko zna, valjda je ovo najbolji način za osamostaljivanje i odrastanje.

foto: antevazin

(nastaviće se)

Pročitajte još: Deo neba na kojem nema oblaka

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s