Čovek koji je otišao na kraj sveta…

Pričali smo o kući u šumi, na planini, gde dan traje pet sati, a noć predugo. I mi ćutimo. Setila sam se čoveka koji je otišao na kraj sveta samo zato da ne bi morao da govori. Tamo se svaku noć opijao i pušio je šezdeset cigara dnevno. Kao Markes kada je pisao.

Cigare će poskupeti i uskoro će koštati milion dinara. Dobro je što Markes nije odavde inače bi pisao samo da bi pušio.

Mada, da je sada živ, verovatno bi napisao roman o milijarderima što svakih dvadeset cigara plaćaju milion dinara. To bi bilo zabavno čitati. I onaj čovek sa kraja sveta bi se smejao. I opijao. I pušio svojih šezdeset cigara na dan. Samo ponekad bi ljudima koje voli poštom poslao trista grama duvana ali taj duvan bi se negde usput izgubio i ti ljudi nikada ne bi saznali da ih čovek koji je otišao samo zato da ne bi morao da govori ipak voli.

Hteli smo da nastavimo da pijemo vino ali ispadale su nam čaše pa smo zato legli da spavamo. Ujutru smo doručkovali, kupili par piva, završili sa vinom i na januarskom suncu mi smo bili leto. I bili smo milijarderi, stvarno jesmo. Markes bi voleo da piše o nama. Milijardu leta, piva, ćutanja, malo zime, malo vetra i šezdeset cigara dnevno.

Čovek koji je otišao na kraj sveta je jednom davno tražio da mu govorim nešto smešno, a ja sam prepričavala Šekspirove tragedije i Danteovu Božanstvenu komediju. Moja majka je pitala da li sam obukla jaknu i ponela kišobran onog dana kada sam na ulici kupila knjigu za trista dinara i na prvoj strani napisala: „Padale su kiše na sve glave osim na naše i mi smo pobedili.“ Ne znam o čemu je ona govorila. Bilo je leto.

Ljudi koje volim sanjaju velike kuće sa prostranim sobama kroz koje trče deca koja valjda nikada neće morati da saznaju kako je lako popiti sav svoj novac i krenuti peške odavde pa sve do kraja sveta. Najlepši grad na svetu i dalje čuva sve moje snove u jednoj kutiji zajedno sa starim slikama na kojima pijem vino i ne znam koliko je daleko more, ili oblaci, ili kuća, u šumi, na planini, gde dan traje pet sati, a noć predugo. I mi ćutimo. Čovek koji je otišao samo zato da ne bi morao da govori se vratio, ali ja nisam. Ostala sam negde između Kube i kraja sveta, malo zime, malo vetra. Moja majka se i dalje pita da li sam obukla jaknu i ponela kišobran, a ja držim leto za ruku i mislim o vinu, Markesu i cigarama. Imam milijarde. I svake noći sve što imam potrošim.

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Dijana Zmija kaže:

    A ja ovaj blog obožavam.Nisam još srela čoveka koji pravi apsolutnu protivtežu u pisanju kakvu pravim ja-uvek su mi najbolje napisane stvari one koje su u muškom licu, ovde naravno je obrnut slučaj. Ne samo to, kakve stilske figure, kakva refleksivnost…sa tim se rađa

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s