Gde je nestao čovek?

Sećam se tog novembarskog dana kada sam odlučio napraviti pauzu od učenja, otići do centra grada i častiti se obrokom u nekom od lanaca restorana brze hrane i deo unetih kalorija potrošiti tokom šetnje. Bio je to jedan od onih dana kada istovremeno imate osećaj da je sve dobro ali da vam ipak nešto nedostaje, jedan od dana kada ste srećni ali vas nešto sprečava da se valjate od smeha.

Dakle, tog dana kada sam imao novac i ogromnu potrebu da ga potrošim na nešto što mi nije potrebno, e baš tog dana sam shvatio jednu bolnu istinu – svet se promenio, kao i ja.

Prolazeći podzemnim prolazima video sam mnoga tužna lica.

Sedeli su tu ljudi sa decom u naručju, blizu njih je mladić svirao gitaru, starije žene sa natpisima koji su zvali u pomoć, bilo je tu alkoholičara koji su molili za novac, ali ja nisam mogao pomoći nikome od njih ma koliko to želeo. Gledao sam ljude koji su brzim hodom prolazili pored ne obraćajući pažnju, a ukoliko bi im i uputili neki pogled, bio bi to pogled pun osude, straha i prezira. Pognute glave prošao sam i ja pored, ali tokom tih par trenutaka sam razmišljao da li postoji rešenje koje bi bilo dovoljno učinkovito. Razmišljao sam o tom problemu i tokom obedovanja, kada mi je razmišljanja prekinula gospođa koja je išla od stola do stola i pitala da li bi joj neko kupio parče pice.

prosjaci-pz

Nije ta gospođa zaobišla ni moj sto, pitala je molećivo „Da li biste mi kupili parče pice“. U sekudi je u mojoj glavi nastala prava zbrka. Javila su se pitanja „Ko je ona“ , „Zašto me je ovo pitala“ , „Da li uopšte imam još novca za hranu na ovom mestu“ , „Kakav je ovo čudan osećaj“ , ali od svih ovih pitanja ni jedno nisam izgovorio na glas. Ono što je tada izašlo iz mojih usta bio je hladan i stran glas koji je rekao „Nemam“.

Nekoliko sekundi kasnije gledao sam lice žene koja je tužnim pogledom osmatrala izlog restorana brze hrane. Poslednjih zalogaja se ni ne sećam, ne znam ni da li sam više žvakao hranu ili sam samo gutao ogromne zalogaje, znao sam samo da to mesto moram napustiti što pre. Niko okolo nije me posmatrao, svi su bili zagledani u svoje telefone i istovremeno vodili neke isprazne razgovore sa ljudima sa kojima su tu došli. U pokušaju da razbistrim misli otišao sam do Kalemegdana, pronašao slobodnu klupicu, izvadio olovku i rokovnik i počeo da pišem prvobitnu verziju ovog teksta. Pitao sam se kako su oni ljudi iz podzemnih prolaza došli tu, kako su ljudi koji su tuda prolazili uspeli da se pomire sa činjenicom da im ne mogu pomoći. Da li su ostali prolaznici imali ideju kako pomoći, da li je i njima bilo bolno otkriće da ne znaju načine kako je to moguće ostvariti?

Pročitajte i: Maga Magazinović – Žena koja je umela da igra

Posmatrao sam sunce koje počelo da zalazi. Razmišljao sam i dalje o ženi iz pekare, o glasu koji je uputio samo hladno „Nemam“ i o ljudima koji su gledali u svoje telefone. Kuda je otišla ta žena? Gde je i kad čovek skrenuo s puta?

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s