Kjerkegorova fatamorgana slobode

Izgleda da je u pitanju greška. Nismo rođeni slobodni, iako sve institucije lažno garantuju našu slobodu.

Sloboda se stalno osvaja i stalna je borba za nju, i to na subjektivnom planu, iznad svega. Institucije su izvor opštih zakona i normi. Slično je i sa naukom ili bilo kojom religijom koja se odavno stopila sa državama. Bog ne može biti Bog crkve, već samo lični Bog. Rezultat takvih sistema je da je svetina u poretku u kome će svako imati svoje mesto i svoj ‘radni’ zadatak kao u nekoj komplikovanoj mašini koja radi pod nekim opštim pravilom koje se obožava i poštuje, ali i nameće.

Da li to predstavlja slobodu?

Sigurno ne. Čak i sloboda izbora između dobra i zla ima ograničavajući karakter jer se upravo bazira samo na izboru između dve krajnosti. Sistem zapostavlja individualnu egzistenciju, pojedinačnog čoveka i njegovu sudbinu ili ako vam lepše zvuči – život.

Objektivno brine za objektivno. Sistem brine za masu. Brine za rulju jer od rulje živi  i rulja živi za njega. U takvom uređenju nikog nije briga za drugog. Niko ne misli ni o sebi, a kamoli o drugom. Ukalupljenost. tumblr_static_tumblr_static_filename_640Programiranost da se zapostavi svoje Ja zarad ‘viših ciljeva’. Poslušnost institucijama i zakonu. Zaborav sebe i svoje individualnosti. To je teška kriza u kojoj se čovek našao. Ljudi stalno traže neku konkretnu definiciju slobode. Evo samo jedne, bez pretendovanja da se sloboda izrazi kao opšta stvar,  jer to je malo verovatno: Sloboda je beskonačan broj mogućnosti da se može. Prema tome, nasuprot objektivnosti možemo izabrati sebe, gurnuti u stranu poredak i sistem, i to ne znači da ćemo svi biti prestupnici. Uostalom, mi smo prestupnici samo kada nas gleda objektivni sistem, recimo skup etičkih normi koje su propisane objektivno i regulisane kroz institucije.

Kako izabrati sebe?

Nema sumnje da pojedinac to može učiniti, da barem toliko bude odgovoran i ne bude nemaran prema svom duhu i da tako izvrši iskorak ka slobodi. Ipak, on ostaje na neki način vezan za opšti sistem. Dakle, kao društveno biće čovek živi u nekoj zajednici i odnosu sa drugim ljudima. To jeste istina, ali mora se prihvatiti takav životni položaj, jer u osnovi ljudske egzistencije je paradoks.

Paradoksalno je biti slobodan u neslobodnom okruženju. Ali, upravo prihvatanjem tog paradoksa, pojedinac može izvršiti iskorak ka slobodi. On tada bira sebe i odgovornost prema svom Ja. Ogromna je egzistencijalna hrabrost prihvatiti svoju vlastitu životnu situaciju nasuprot skrivanju sebe u opštem poretku koji vlada masom. U takvom okruženju nema većih potresa egzistencije. Čovek je podređen opštem, živi za opšte i povinuje mu se. To stapanje sa masom je nemar prema sebi i znak slabe volje.

Jer kako se obratiti svom Ja koje je nešto pojedinačno ukoliko ga poništavate opštim koje nema sluha za individualno?

Iz tog razloga, svako stapanje sa masom je gušenje individualnosti. Sloboda je ‘intimna kategorija’, ako je uopšte možemo nazvati kategorijom. Zato slobodu osvajamo samo ‘iznutra’, na subjektivnom planu, bez promene društva, već kroz ličnu promenu i razumevanje svog Ja. Seren Kjerkegor daje jedno najkonkretnije objašnjenje slobode. Naime, on smatra da je to Ja najapstraktnije od svega, ali ujedno i najkonkretnije – to Ja je sloboda.

Opet prizvuk paradoksa, ali ne treba se njega plašiti, već ga prihvatiti,  jer već sam napomenuo da je naša egzistencija paradoksalna. Dakle, ovakvo gledište je jedan potpuno novi put – to je kretanje stazom paradoksa, a na toj stazi glavni pomagač je (lična) vera. Sloboda ovako protumačena postaje nešto isuviše lično da bi bilo koji čovek mogao da je prevede u opšti poredak. Svako osvaja slobodu za sebe. Nijedan sistem je neće garantovati niti dati njenu pravu suštinu. Čovek je duh, a kao duh on teži da bude slobodan. Pojedinac više ne može biti podanik države, već podanik svog Ja. ‘Podanik slobode’: ako sam slobodan ja ne služim nikome, osim onom Ja koje je u meni i u čiju prirodu nikada ne mogu da prodrem do kraja.

Zatvorite bilo kog čoveka u tamnicu, ograničite mu slobodu fizički, ali ako je njegov duh slobodan, on će biti slobodniji od bilo koje divlje zveri ili drugog čoveka koji može da se kreće po prostranstvima. Koliko su onda zaista slobodni ljudi koji su se povinovali opštem sistemu koji vlada u svetu? To je šablonski život, u kome se tačno zna šta se i kad radi. Sloboda nosi neizvesnost, a ne sigurnost i udobnost.

Kjerkegor pravi jednu interesantnu distinkciju: gde je gomila, tu je i istina – to je prvo, a drugo je – gde je gomila, tu je i laž. Jasno je da će on prihvatiti ovu drugu opciju, ako je traganje za istinom nešto što je za svakog čoveka dobro.leap-of-faith_724_482_80 Istina nije prijatna, mnogi je i ne žele, pa se zato  ponašaju estetski- prepušteni čulnim uživanjima, koji na kraju dovode do očajanja, ili etički, gde se ostvaruju kroz poštovanje opštih zakona. Svako treba da se menja na ličnom planu, da prihvati paradoksalnost. Ali nije stvar samo u prihvatanju, stvar je i u borbi za svoje Ja, za ‘osvajanje sebe’. To je moguće ako čovek pređe na gledište vere, odnosno ako dostigne stadijum koji Kjerkegor naziva religioznim. Kjerkegorovski rečeno: Ne možete prihvatiti nijednu misao sa oduševljenjem ako nemate veru. Ali, vera je još problematičniji zadatak za čoveka. On je, ili ima, ili nema, ona se ne može stepenovati. Ona je pre stvar srca nego razuma, te stoga ima nadracionalni karakter. Logika srca, eto to treba čoveku. Iako opet potpuno sumanuto zvuči da srce ima logiku. Tek u veri su nemoguće stvari moguće i čovek stupa na polje slobode.

Ne smeju se ljudi zavarati da je sloboda udobno stanje.

Sloboda je mogućnost da se može, a od tog beskonačnog broja mogućnosti da se može, čoveku se zavrti u glavi. Kjerkegor to naziva ‘vrtoglavicom slobode’.

Šta dalje? Dobar saveznik ka osvajanju slobode je i ironija. Ironija je beskonačan negativan stav prema materijalnim, ali i duhovno objektivnim vrednostima. Ona je ‘božansko ludilo’ koje predstavlja uporišnu tačku za život pojedinca. Ona nas opominje na besmislenost našeg bivstvovanja. Stav prema životu je ironični stav. Zato više ne bi trebalo da objektivnost i celina bude merilo i suština pojedinca, već lična sloboda.

kierkegaard_green

Današnja situacija je sledeća: čovek potpada sve više i više pod vlast drugog čoveka. Eto lepog i slobodnog društva! Toliko smo slobodni da ne moramo ni da brinemo o svom Ja. Neko drugi će to učiniti umesto nas. Donosimo racionalne odluke u odnosu na konvencionalizovano društvo, jer tako smo vaspitani, naviknuti i u stanju smo pokornosti. Većina ljudi živi u čulnim zadovoljstvima ili u zadovoljstvu da se povinuje zakonu. U takvom životu istina je objektivna, jer je dostupna svima i jednostavno zadovoljava masu. Međutim, istina za masu je jedno, a istina za mene je drugo. Niko ne može znati kako je svakom pojedinačnom čoveku, ali svako može postati pojedinačni čovek i pronaći subjektivnu istinu. Na kraju, takav pojedinac postaje ta istina, te i ona dobija egzistencijalni karakter. Subjektivna istina je moja sloboda.

Moja sloboda je da se ne povinujem opštosti i ukalupim, već da izaberem sebe, svoje Ja. Iako je to napeto stanje, puno strepnje i nesigurnosti, u nekom smislu i usamljen položaj, izgleda da je mnogo vredno. Jedino tako čovek otkriva sebe u samom sebi, a ne u odnosu na objektivni svet.

A vera i ironija će pomoći svakom čoveku da uvidi koliko je svet apsurdan, paradoksalan i gotovo nepodnošljiv. Kad se jednom čovek odrekne konačnosti i opštosti, on stupa u polje beskonačnog. Tu je nemoguće moguće, čak i tako da pojedinac može zadobiti sve one konačnosti koje postoje u svetu i sačinjavaju radost. Čovekov duh je rastrgnut između tog konačnog i beskonačnog. Vera koja pomaže na putu slobode zahteva opraštanje od razuma. Razum misli u opštostima i apstrakcijama, on je racionalni upravljač, on poništava veru i svako čudo. Ali vera kao nešto nadracionalno daje mnogo. Zapravo vera daje sve! Ali to sve se postiže kroz žrtvu, biranje sebe, strepnju, strah i očajanje.
Ovaj svet je indiferentan prema pojedincu. U njemu je neko slučajno lep i bogat, a neko nema ništa. Svet slučajnosti nasuprot veri koja daje sve. Ako misao usvojite sa verom i oduševljenjem ona će na subjektivnom planu biti misao vodilja. Izabrati između ova dva nije lako, ali treba barem težiti da uvek odaberemo sebe tj. svoje Ja. Tek tada stupamo u istinu i slobodu, tačnije postajemo sloboda.

Pročitajte i: Intervju sa Platonom: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s