Kakofonija jednog vašara

Stari Grci imali su svoga boga vina i razvrata – Dionisija. Svake godine kada grožđe rodi imali su i svetkovinu  u njegovu čast, prepunu vina i orgija. Rimljani, osim porobljavanja čitavih naroda porobljavali su i njihove bogove: kod njih zvao se Bah, a orgijanje – Bahanalije.

Hiljadama godina potom, u malenoj palanci, isti praznik se slavi, sada sa manje orgija i verovatno lošijim vinom. Svake jeseni vašar okupira ulice i preplavi ih kakofonijom ukusa, mirisa i zvukova.

Marku ovo je 25. vašar po redu.

Iako je svaki isti, opet je morao izaći i prošetati. Sila palanačkog događanja i iskonskog straha od propuštanja nečega učinila je svoje. Hodao je lagano, besciljno, ne svojom voljom, već kao deo mase koja je lagano šetala ulicama i razgledala okolne tezge, upijala mirise roštilja i sveprožimajuću buku zaglušujućeg raznovrsnog melosa koji je istovremeno dolazio sa različitih strana i utapao se u jednu jedinstvenu zvučnu spodobu koja je proždirala sve prisutne.

„Koji sam kurac i izašao?! Ne mogu ni da se probijem od gužve, moram ovako lagano kao debil da šetuckam i razgledam okolna sranja. Al’ pogledaj samo ljude oko sebe, svi se smeše, kao vašar je… Šta ima tu sreće vredno?“

„Gde je meni sreća nestala, što ja ne mogu sad, eto, da se oduševljavam ovim tezgama i pljeskavicama? Koje pljeskavice kad još nisam ni preboleo Bojmerovu smrt?  Seru razne Lujze i Bučevićke da treba čitati knjige i da ćeš biti srećan… Ma važi! Kuda posle Remarka, Kiša, Solženjicina? Neee, čitaj ti samo Mirjam i limunadice, tako  da…“

„Eno i standardnog štanda sa zastavama i patriotisanjem. Ajd’ sad ti idi lepo kupi zastavu i ogrni je, srbuj, posle Banketa u blitvi ili Hrvatskog boga Marsa. Eto, jedno, doduše imbecilno, životno uživanje nepovratno oduzeto sa par stranica knjige. Šta uopšte i radim ovde? Garant svi oko mene to i osete, garant me i gledaju onako kraičkom. Šta da radim sa rukama? Jebote, vise mi ko dve jegulje s strane! Ajde, iskuliraj, kako hodaš tako i pomeraš ruke, tako to treba po nekim pravilima, valjda, raditi. Nemam pojma, kao da su tuđe. Bar da sam pušač, pa eto cigara mi zaokupira jednu – nešto radim. Što nije zima da ih stavim u džep svog kaputa i ućebim se, zaklonim se u deo doma ovde na sred ove fešte. Neee ,ovako, samo vise besciljno, ko i moja šetnja.“

–           „E, ‘de si Mare?“

–           „Ćao, ćao…“

„Neki poznanik iz srednje, nebitno… Vidi onu kako žvaće tu pljeskavicu, koliko je samo srećna! Pa može i biti, kada bi joj otvorio um naišao bi samo na trulež i ostatke hiljade španskih i turskih serija. Garant voli „zabavnu“ muziku. Ako je čitala dalje od Bele grive, ubij me. Dobro, u spomenaru bi napisala pod omiljena knjiga – Na Drini ćuprija, normalno.“

„A čemu sad ovaj nalet snobizma, majke ti, Mare?! Šta si ti koji kurac? Aj tvoj um da otvorimo, naiš’o bi na konglomerat Andrića, Selindžera, Ničea, Orvela, Asimova, Uelbeka i ko zna koga sve još?… Lako je uspostaviti hijerarhiju kad ti sam određuješ vrednosti. Sve bih ih spalio, da mogu! Vratite mi sreću! U pravu je Marineti – potopiti sve! Hoću i ja pljeskavice, hoću melos, šećernu vunu, ma jebite se… Al’ dobro, i meni bude OK. Eto, voliš pivo. Kad popiješ prvi gutljaj, prvu flašu, OK si – ona fina Šopenhauerova nula. Ja, eto, imam pivo, a oni ceo svet…“

            Ubrzao je hod, probijajući se kroz gužvu ukočenih nogu i omlitavelih ruku koje su visile sa strane uporno stražeći oslonac i uporno podsećajući na svoje prisustvo. Išao je što dalje od vašara, a što bliže kući.

„Najzad. Eto, bio sam, video sam i poražen sam. No, šta sam ono planirao da čitam? Da, ova nova od Davida. Nešto sam načuo da je o Starom sajmištu, već me je Kiš vodio tamo. Beše „Psalm 44“. Kolko je to dobar taj Psalm! Gde mi je Biblija? Da, da ostao mi je i papirić na toj strani:

“Yet for your sake we are being slain all the day;

            we are looked upon as sheep to be slaughtered.

Awake! Why are you asleep, O Lord?

            Arise! Cast us not off forever!

Why do you hide your face,

            Forgetting our woe and our oppression?

For our souls are bowed down to the dust,

            our bodies are pressed to the earth.

Arise, help us!

            Redeem us for your kindness’ sake.”

Fenomenalno! Mada, sigurno kod Daničića ne zvuči ni upola tako. Nikad nisam mogao da svarim ni Daničićev ni Vukov prevod, da nisam našao ovu englesku, baptističku, ne bih je ni čitao. Nego, šta sam hteo uopšte? A, da – Filip David:

    „Taj zvuk, često se javlja. Voz u pokretu. Točkovi voza u pokretu…“

3840x2160-books_mazes-29533.jpg

Pročitajte još: Čovek koji je otišao na kraj sveta

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s