Obrisi jednog sveta

Pre nego što počnem priču kojoj ne znam ni tok ni ishod, priču za koju ni ne znam ima li početak i kraj, dozvolite da se zahvalim svima. Hvala ljudima koji čitaju moje tekstove, hvala za sve pohvale, znake podrške, hvala i za kritiku i sugestije. Sama činjenica da postoji toliko ljudi koji zaista čitaju tekstove, a ne lajkuju kao sumanuti ono što ni ne znaju šta je, e baš ta činjenica me usrećuje. Bića koja se plaše i ne veruju jedni drugima verovatno jesmo, ali za nas ima nade, nismo postali isprazna stvorenja koja mehanički „vole“ ili označavaju da im se nešto „sviđa“ na društvenim mrežama.

Možda se i čovek uskoro vrati, možda nam i kaže gde se privremeno sakrio od sveta za koji je verovao da je izgubljen. I baš ovde kod čoveka ću zastati, tj kod dolaska i odlaska. Podsetiću vas na prethodni tekst i ono što je tamo pisalo. To je bio onaj dan kada ne znate ni gde ste ni šta ste, kada imate osećaj da vreme prosto klizi kroz vaše prste, a sreća se odmiče sve više kako vi napravite novi korak ka njoj. Voleo bih da napomenem da, ono što sam uradio ove sedmice nikako nije bilo iskupljenje za, usuđujem se reći, greh. Biram da pomažem zato što to želim, ne zato što to neko kaže da moram ili da bi trebalo.

world-in-my-eyes-depeche-mode-14991239-500-375

Bio je utorak, oko 4 sata popodne i ja sam izlazio iz autobusa. Video sam, 2 ili 3 metra ispred sebe dečka koji je iz ranca koji je nosio uz sebe vadio beli štap koji se sklapa. Primetio sam ga još u autobusu, stajao je zamišljeno i nešto kod njega je bilo zanimljivo. Posmatrao sam ga tokom većeg dela puta, gledao je negde neodređeno i nije uzvaraćo pogled ostalim putnicima.

Pošto sam, po običaju došao ranije, drugarica je javila da već stiže u dogovoreno vreme, pa sam imao vremena. Par sekundi sam se nećkao da li prići i pitati da li mu je potrebna nekakva pomoć. U glavi sam imao mnoštvo mogućih scenarija – kako viče na mene ili drsko odbija pomoć, ali sam se ipak usudio, prišao i pitao. Srećom, dečko je rekao da bi mu dobro došla nečija pomoć i da nema ništa protiv toga. Ispostavilo se da idemo u istom pravcu tako da problema nije bilo. Koliko duhovitosti u tih nekoliko minuta pešačenja od Zelenjaka do trga Republike. Priznajem, nisam baš najbolji „usmerivač“ slepih i slabovidih, i par puta sam, ne znam ni sam kako, uspeo da stanem na štap ali i da, ne baš najsrećnije, objasnim gde smo trenutno i kuda skrećemo. Upućen mi je bio i vrlo zanimljiv komentar „Brate, ti mnome upravljaš kao raketom“. Ali ono po čemu ću pamtiti taj neobični susret nisu ni humor ni moja smotanost nego saveti koje sam dobio.

Dečko sa belim štapom (prekorevam sam sebe zbog ovog opisa) u nekoliko minuta je rekao mnogo toga važnog. Prvi savet bio je da treba živeti i uživati u životu, da za sve ima vremena i da ne treba žuriti. Ono što je mene potreslo jeste drugi savet.

Ispričao je kako je nekada video, a sada vidi samo senke i razaznaje svetlost, ali kada ka njemu ide grupa ljudi čak i ta svetlost nestaje. Rekao je da treba ceniti to što nam je dato, to što imamo. „Brinemo svi gde nam je daljinski televizora ili koliko nam je puna baterija, a to nije bitno. Zaboravljamo ono što je važno“ rekao je pred kraj. Podstakao me je na razmišljanje i na ispitivanje svojih, ali i tuđih postupaka. Trčimo kao pomahnitali ka utičnicama dok u jednoj ruci držimo telefon a drugom rukom mlataramo punjačem, kao da je laso. Počinjemo da se nerviramo kada ne možemo da nađemo daljinski, a ne shvatamo da je svet negde izvan te kutije koja nam je postala prozor u svet. Jurimo za višem, zato što smo nezadovoljni onim što imamo; zato što verujemo da je ono tamo lepše od ovog ovde.

Ostao sam da čekam na trgu, a on je otišao malo dalje na autobusko stajalište. Gledajući ga kako nastavlja pravo i kako ljudi oko njega trče negde, shvatio sam da želim da zastanem. Možda je vreme da malo usporim, osvrnem se i pogledam to što me okružuje. Želim da uživam u svim tim bojama, licima, svetlosti koja se probija i reflektuje. Želim da vidim svet onakav kakav jeste, a ne da gledam u obrise onoga što me okružuje, dok besciljno trčim.

Pročitajte još: Kakofonija jednog vašara

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s