“Poslednji krug u Monci” od Preleta

DUSAN-PRELEVIC-POSLEDNJI-KRUG-U-MONCI

Dušan Prelević Prele je legenda starog Beograda, onog Beograda pre turbo-folka, dizelaša, splavova i japija. Kome nije poznata biografija ovog pevača, pisca i pomalo sportiste neka je potraži na nekom drugom mestu jer ovde nema prostora da se ispriča sve ono zanimljivo o njegovom burnom životu.

Nikad nije jurio karijeru ni bogatstvo već je živeo život u ritmu rokenrola, koji mu je bio najveća ljubav i način života (pogledaj priču “Uvek ostaje Rock and roll”) stičući ne novac već iskustva i prijatelje.

Počeo je da piše na nagovor svojih prijatelja književnika koji su bili oduševljeni njegovim pričama koje im je pričao u starim beogradskim kafanama (neki kazu da najbolje od tih priča nikad i nije stigao da baci na papir). I takve i jesu ove priče,čitajući ih lako možete da zamislite njihovog pripovedača koji sa povezom na oku naslonjen na šank cirka lozu i pripoveda ove urbane istinite bajke jednostavno,sirovo i grubo, bez šminkanja i ulepšavanja.

Knjiga “Poslednji krug u Monci” (LOM,2006) je izbor Preletovih najboljih kratkih priča koje su od 80-ih izlazile u raznim časopisima(Književne novine su izdale njegovih 10 priča kao podlistak pod naslovom “Kako je umro Baš Čelik”). Najveći deo ovih priča sublimira njegova lična životna iskustva, preko detinjstva na Čuburi (prva priča govori o sukobu njegovog dede sa Rusima oslobodiocima 1944.) i prvih lumperajki i lutanja po Nemačkoj i Austriji gde je pevao po jazz klubovima oduševljavajući američke vojnike, ali i iskustva nekih drugih marginalaca (lik sitnog kriminalca Uroša je glavni u nekoliko priča koje su poslužile kao gradja za filmski scenario). Neke priče su posvete njegovim prijateljima kojih odavno nema kao što je Zoran Radmilovic (“Kralj”),prolaze kroz njih i Mihiz i mnogi drugi akteri beogradskih “zlatnih vremena” 60-ih i 70-ih. Poslednja priča “Pun mesec” podseća na nadrealističku pesmu po inspiraciji sa sve ekspresionističkim elementima naše stvarnosti.

Pročitajte i: Muzika za odbačenu generaciju

Autentične i životne na elementaran način mnoge od ovih priča (“Karudijanov osmeh” pogotovo) našle bi mesto u svakoj antologiji srpske kratke priče. Nerafinirane, one plene iskrenošću, sočnim jezikom punim psovki, bez foliranja i nategnutih literarnih konstrukcija a opet imaju i sentimentalnu vrednost jer nas vraćaju u neka lepša vremena kad su pravi mangupi imali šlifa i m..a a ne utoke za pojasom i džipove na parkingu.

I pored svega sto mu se izdešavalo poslednjih godina Prele se nije predavao dok sudija nije odsvirao kraj baš kao što je i rekao u jednoj svojoj priči u kojoj objašnjava svoj način života:

“Toliko sam puta pomislio da zamenim ovaj beslovesni period bitisanja i borbe za golu egzistenciju koji tako otrcano zovemo ŽIVOTOM, za prijatan dah smrti.Ali nisam.Rock and Roll se ne izdaje!”

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s