S namerom dođoše u veliki grad

804227_10200601192570206_1715907526_n

Kada dolazite iz manjeg grada u veći uvek postoji mogućnost da će vas saobraćajna policija zaustaviti samo zbog drugačijih registarskih tablica, a to može izazvati razne komplikacije, pogotovo ako vozite naduvani i pripiti u društvu trojice likova koji su u sličnom, ako ne i gorem stanju svesti. Ako u tu jednačinu dodate i auto koji ne bi prošao tehnički pregled ni kada bi glavnom mehaničaru tutnuli u ruke litar domaće ljute i jednu crvenu novčanicu, konačni rezultat bi bio krajnje nezadovoljavajući.

Mikac je sve to dobro znao, pa je za maršutu kojom će nekako stići u N. na muzički festival izabrao komplikovanu mrežu neprometnih lokalnih puteva obogaćenu povremenim izletima na seoske makadame. Bio je ubeđen da je sve savršeno zamislio u svojoj glavi, ali to je bilo pre nego što je sa ostalima izvrteo dva ukavca i sasuo u sebe četiri zidarska piva…a ništa nije jeo skoro ceo dan. Po planu je trebalo da stignu negde oko 18h, ali par pogrešnih skretanja rezultiralo je time da u 21h budu još daleko od cilja, a da pri tom imaju tek mutnu predstavu gde se nalaze.

Cela situacija kao da uopšte nije doticala Jovketa, Džonija i Malog. Cerekali su se, pričali nebuloze i neštedimice cepali pivo predviđeno da upotpuni veče kada se napokon dočepaju grada.

Mikac je morao nekako da prekine celu tu galamu, jer mu je rušila ono malo preko potrebne koncentracije.

– Džoni, jesi li se čuo sa onim tvojima?
– Kojim mojima? – Džoni je upravo otvarao limenku piva, dok mu je dopola izgorela cigareta visila sa debelih usana.
– Budalo, zar nisi rekao da treba da se nađemo sa tvojim ortacima sa faksa?! I otresi tu pljugu, jebala te ona!! Kasnimo tri sata!
– Pa kad voziš po ovim vukojebinama! Nisam ih zvao, trebali su oni mene da zovu kad stignu…ko ih jebe!
– Zovi ih odmah, debilu! Vidi gde su, ko sad svira i slično! Festival samo piči, a mi nećemo stići ni za sat vremena…kad moramo svaki čas da stajemo da neko piša, da  vi opet smotate, da…
– …da ti vidiš gde smo, da guramo kola… – ubacio se Mali – Šta se tripuješ? Festival traje do zore. Da stignemo i u ponoć, opet neće biti kasno, a pola ovih fejkera što nastupaju smo slušali uživo sto puta, nećemo mnogo propustiti…
– Mali, počinješ lagano da mi ideš na kur…
– `Ajde, Džoni, zovi, vidiš da će ovaj popizdeti! – Jovke je bio od onih što uvek smiruju situaciju.

Džoni izvadi mobilni uz dubok uzdah, kao da je upravo popustio nedokaznom detetu ili ženi koja pola sata insistira na bacanju đubreta. Petljao je po aparatu, dok su ga ostali posmatrali u tišini. Napokon je pobedonosno podigao telefon i počeo da maše njim.

– Pa ovde uopšte nema mreže! Gledaj, evo…

Mikac je imao osećaj da će doživeti nervni slom ako situacija nastavi da se razvija onako kako je krenula.

– Pa šta se onda kliberiš?! Kao da je to super što nema mreže?! Kad imaš to govno od telefona…evo… – zavukao je desnu ruku u džep, proklinjući sebe što nije izvadio mobilni odmah čim su krenuli.

Auto zakrivuda po putu….

– Pazi, jebote!! – viknuli su ostali u glas, a Mali uz to ispusti i nekakav ženskasti polu-vrisak.
– „Pazi, jebote!“ Šta ste se usrali, vozim k’o Fanđo…pičkice…ali…ni ja nemam mrežu… – Mikac vrati pogled na put – Nemoguće, nismo toliko daleko, a i uvek sam ovde imao mrežu…

Cijukav zvuk precepi Mikca u pola rečenice. Odmah je naglo zakočio i gotovo udario glavom u šoferšajbnu.

– Dobro, koja stoka je prdnula?! Ne, ne interesuje me! – ugasio je motor i izašao iz auta – Izlazite svi napolje! Da udahnemo malo svežeg vazduha…

Zapalio je cigaretu i primetio svetla grada bliže nego što se nadao, napokon je mogao sa sigurnošću da se orjentiše. Smešak mu je zaigrao na licu – uskoro će ovo putovanje biti gotovo, slušaće dobru muziku, nastaviti da cirka, a možda nalete i neke cice…

– Znaš šta je čudno? A? – Mali je stao pored njega sa novom limenkom u ruci.
– To što vrištiš kao devojčica svaki put kad se uplašiš?
– Vrlo duhovito. Nebo je čudno…čudno je do jaja.

Mali je bio u pravu. Nebo je bilo preteće tamno-crveno, prošarano crnim vijugavim linijama i to najviše iznad grada. Mikac se iznenadi što to nije odmah primetio.

– Ma, nebitno…neko pomračenje, kometa prolazi blizu Zemlje…otkud znam, ne gledam vesti skoro nikad. – okrenuo se ka Jovketu i Džoniju koji su pričali naslonjeni na kola – Ljudi, stižemo za 15-ak minuta, `ajde ulazite!
– Hvalim te, Bože! Smorio sam se više od ovoga…A ni ovde nema mreže, a trebalo bi, uzvišenje, ovo-ono – Džoni je brbljao dok se smeštao pozadi i tražio pivo po kesi na podu.
– Jebeš ga, daj da stignemo samo…Baci i meni jedan vops! – Jovke ga prekinu pružajući i on ruku ka kesi.

Vozili su se sledećih 10 minuta u tišini i napokon izbiše na jedan od manje prometnih puteva koji je vodio kroz predgrađa. Mikac se taman smirio i utonuo u stanje bez misli, kada opazi neko komešanje pozadi.

– Šta je sad?!
– Mali se opet nešto gubi…kaže da je čudno kako nismo sreli nikog zadnja dva sata, jeste da smo se vozili po vukojebinama – Džoni je očigledno voleo tu reč – ali, brate, pa ni ovde nema nikakvih kola…
– Daj, bre, Mali, smiri se – Mikac čvršće steže volan, klinac mu je sve više išao na živce, sledeći put neka ide sa mamom na svirku – Evo, vidiš, ide neki auto! I to piči samo tako…Jeb`о мajku, ala ide brzo!

Žuti automobil projuri trubeći kraj njih, na trenutak videše čoveka sa naočarima za volanom i unezverenu decu na zadnjem sedištu.

– Koji mu je…šta svira, debil? – mrmljajući sebi u bradu Mikac poče da nesvesno ubrzava, kao da ga je sam prizor kola u punoj brzini naveo da vitla menjačem.
Srećom stigli su u blizinu trga gde se održavao festival i Mikac usmeri svu svoju pažnju na parkiranje. Našao je mesto vrlo lako, jedva da je bilo par vozila na trotoaru, pošto mu nije padalo na pamet da plaća parking. Izašao je napolje i duboko udahnuo-znači, to je to!
– Čoveče, pa ne čuje se nigde muzika! I nema nigde nikog! – Mali je opet odlepio.
– Šta lupaš…- počeo je Mikac, ali shvati da je klinac opet bio u pravu.
Na ulicama nije bilo ljudi, ceo prizor je delovao kao hotelska soba napuštena u najvećoj brzini – na sve strane đubre, odbačene stvari, igračke…
– Šta se, bre, to ovde dešava?!! – dreknuo je odjednom Džoni tako jako da se svi trgoše i jeza poče polako da zalazi među njih.
– Hajdemo ovamo – Jovke je rešio da preuzme inicijativu i pođe brzim koracima prema trgu, a ostali potrčaše kao ovce za njim.

Pred njima se ukazala prazna bina i pusti centar grada.
– Gledajte ovo! – Mikac je stajao ispred velike prodavnice tehničke robe i gledao u izloženi nemi televizor koji je radio punom parom. Bez mnogo razmišljanja, on razbi izlog nogom.
– Jesi li poludeo?!! – kriknuo je Mali pored njega, ali naglo ućuta kada TV poče da daje glasa od sebe.

Grad N. je gotovo u potpunosti evakuisan, a manji broj građana ga napušta u sopstvenoj režiji. Ostaje nam samo da se nadamo da će uspeti da stignu na bezbednu udaljenost pre očekivanog udara asteroida. Naši stručnjaci procenjuju da će impakt…

– Čuj, „impakt“! – Džoni je opet natezao iz limenke.
– Umukni!!!

„…oko 22h, ministar…“

– UMREĆU! O, BOŽE, SVI ĆEMO UMRETI!! – Mali je napokon vikao kao muškarac, Mikac mu zaveza šamar, ali klinac mu, na opšte iznenađenje, zabi pesnicu u stomak.
– Brzo, moramo nazad do kola! Za mnom!

Džoniju i Jovketu je trebalo par sekundi da shvate, pa potrčaše za Malim, pridržavajući Mikca, koji je psovao i pretio osvetom. Kada su stigli do mesta gde su se parkirali zatekoše Malog kako stoji sa rukama na glavi.

– Nema kola! Nema jebenih kola!
– Moramo provaliti u neki od ovih, pa da spojimo žice! – Jovke je drmusao vrata nekog kombija.
– A ti kao znaš da spojiš žice, majmune?! Nije ti ovo film, treba…- počeo je Džoni, ali ga prekide potmula tutnjava sa neba i kiša sitnih kamičaka, koji počeše da dobuju po ulici.
– Mikac, šta da radimo?! Sve se trese! Mikac!!! – urlao je Jovke dok je rukama štitio glavu.

Mikac zapali cigaretu i mirno pogleda naviše, ispusti dim i sede na žardinjeru.

– E, jebi ga sad…

Pročitajte i: KOLEKTIVNI ID MALOG MESTA

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. mijat kaže:

    Poucna prica

    1. stF1 kaže:

      Ima neki duboku poruku, samo što još nisam došao do nje

  2. mijat kaže:

    Moramo procitati vise puta da dodjemo do toga sto je pesnik hteo da kaze

  3. sentsava kaže:

    Моооре…:)

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s