Helen Keler: Reči pod prstima

„Užasna je stvar moći videti, a nemati viziju.“ H. Keler

U nekim delovima sveta ljudi imaju običaj da, kada čuju za neku svoju poznanicu da je trudna, kažu „Samo da je živo i zdravo“. Ali, šta ukoliko se dete ne rodi zdravo ili se rodi bez ikakvih smetnji  i doktora dobije najvišu ocenu, a onda se kasnije razboli? Ovo je tekst o takvom detetu, devojčici, a kasnije i jednoj od žena koje su obeležile 19. i 20. vek.

Iako je rođena kao potpuno zdravo dete koje je još u prvoj godini naučilo da priča nemali broj reči, u devetnaestom mesecu obolela je od nečega što su tadašnji doktori nazvali „moždana groznica“, a danas postoje nesuglasice da li je u pitanju bio encefalitis ili meningitis. Ta opaka bolest koja ju je zadesila u najranijem detinstvu ostaviće velike posledice na njen život.

image-1

Helen Keler postala je tada medicinski fenomen. Svi su pričali o gluvoj, nemoj i slepoj devojčici iz Alabame.

Ipak, ona nama danas nije poznata kao neko ko se predao, već je znamo kao ženu koja je završila studije književnosti i istorije i kao ženu koja je dobila počasne doktorate mnogih univerziteta, među kojima su i Harvard, Univerziteti u Berlinu i Glazgovu. No, znate li kako je Helen došla dotle?

Ketrin Keler i Artur Keler su 1887. godine došli u kontakt sa izumiteljem telefona, Aleksandrom Belom, čiji je pravi posao bio podučavanje gluve dece. Na njegov nagovor, Kelerovi su potražili pomoć u bolnici Perkins, odakle su im preporučili svoju najbolju učenicu- En Saliven. Iako je u početku sedmogodišnja Helen odbijala pomoć Salivenove, njih dve će kasnije postati najbolje drugarice. Pred samom En bio je veliki izazov, trebalo je da prevaziđe svoje slepilo i nesigurnost, ali istovremeno i da brine i podučava sedmogodišnju devojčicu.

helen-and-anne

Tehnika sporazumevanja, koja je bila najneobičnija, a koju je Helen praktikovala u razgovorima, jeste opipavanje usana i grla svojih sagovornika. Na taj način ona je osećala vibracije vazdušne struje pod svojim prstima i dodirom osećala reči

Njen metod učenja, u početku se sastojao od iscrtavanja slova i znakova po dlanu, ali će uskoro En Saliven otkriti novu tehniku, zahvaljujući kojoj će Helen Keler zavoleti učenje. U svojim beleškama učiteljica je zapisala da je jednog dana sa svojom učenicom otišla do česme sa vodom i da joj je istovremeno puštala vodu po jednoj ruci, a po dlanu druge ispisivala reč „voda“, onoliko puta koliko je bilo potrebno da Helen shvati značenje reči koja joj je bila ispisana. Podučavanje je trajalo godinama. Učile su kako se piše Brajevom azbukom, ali i kako se kuca i na Brajevoj, i na običnoj mašini.

Nakon završetka studija književnosti i istorije postala je aktivistkinja, književnica i novinarka. Zauzela se za prava radničke klase, osnovala svoju fondaciju, putovala po SAD i svetu i, prema nekim izvorima, upoznala čak 12 američkih predsednika.

helen-keller_1

Jedna od najupečatljivijih fotografija  jeste crno-bela fotografija nje i američkog predsednika Ajzenhauera, gde mu ona prstima dodiruje usne, a dlanom opipava grlo

„Podigni lice ka suncu i više nećeš moći da vidiš senku“, ali i „Život je ili smela avantura ili ništa“, pisala je Helen u svojim knjigama, a tako je i živela. Bila je vešta plivačica, biciklistkinja i jahačica, a u prilog njenoj duhovitosti govori i činjenica da je Mark Tven obožavao njene šale.

O Helen i En snimljeno je mnogo dokumentararnih i igranih filmova, a urađena je i predstava na Brodveju. Dokumentarac iz 1953. godine nagrađen je  Oskarom, a uspeh će se ponoviti i 1962. godine kada su ovo priznanje dobile i glumice Anne Bancroft i Patty Duke za film „The Miracle Worker“.

anne-bancroft-and-patty-duke-are-anne-sullivan-and-helen-keller_144532-fli_1379059433

Činilo se da su šezdesete godine bile zlatni period Heleninog života- osim Oskara i počasnih doktorata, 1964. godine je dobila i Predsedničku medalju slobode, najveće priznanje koje Amerikanci daju civilima. No, tih godina doživela je i nekoliko srčanih udara i povukla se iz javnosti.

helen-keller-1

Ima jedna stvar u kojoj je Helen Keler pogrešila. Tvrdila je da su gluvonemoslepi ljudi najusamljeniji zato što „gledaju u mrak i mrak gleda u njih“. Ona nije bila usamljena ni tokom života, bila je okružena prijateljima i poštovaocima, a nije sama ni u smrti ostala. Sahranjena je pored svoje učiteljice i drugarice En Saliven, 1968. godine. Za sobom je ostavila veru i nadu da se svaki problem može rešiti i da ništa nije nemoguće.

Pročitajte i: Osakaćenost duha i vladavina masa

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s