Kontradiktornosti današnjice

Osvrnimo se oko sebe i osmotrimo pažljivo ono što nas okružuje. Šta ćemo videti?

Ljude koji pričaju, a zapravo ne kažu ništa. Poslušajmo pažljivije šta imaju da nam kažu. Ukoliko se usredsredite na te reči koje izlaze iz njihovih usta, zapazićete bujicu reči čije značenje ne znaju, dok pokušavaju da zaborave reči koje razumeju. Upravljanje ili rukovođenje je postalo menadžment, pa su nekako svi danas postali menadžeri nečega. Zadovoljstvo je postalo satisfakcija, pa tako jednog dana, kada dobijemo posao i radni staž i kada odemo u penziju, verovatno ćemo svoje penzije trošiti po nekakvim hiper-mega-giga-turbo marketima. Naravno, pod uslovom da taj dan ikada osvane.

Mi smo deca postmoderne.

Za nas su reči izgubile smisao onog momenta kada smo im dali nova značenja. Pokušavamo da vidimo granicu između crnog i belog, a sve što je zapravo pred nama jeste milion sivih tonova, istovremeno crnih i belih, a ujedno ni jedno od to dvoje.

Počinjemo da preispitujemo istinu, stavljamo je na osuđeničku klupu dok se iz porote osmehuje lepo našminkana laž.

Ono što osećamo, želimo i mislimo donosi sigurnost samo kada se o tome ćuti, a svi nam govore kako se to mora glasno reći. Dobro je postalo loše, jer je loše postalo dobro. Pogledajmo samo „Grdanu“. Učeni smo da je Grdana bila zla vila, a onda nam je Holivud svima otvorio oči. Spoznali smo dobro čuvanu tajnu, skrivanu od ušiju nas dece kojoj su mozgovi ispirani na najrazličitije moguće načine. Pogledajmo na primeru crtanih filmova iz Diznijeve produkcije. Mnogo je tajnih poruka u crtanim filmovima ove kuće. Neke od tih poruka ruše patrijarhat i podstiču da se slobodnije govori o seksu i seksualnosti. Ali, avaj. Pogledajmo onda likove i njihove karakteristike i rodne uloge. Sve Diznijeve princeze, izuzimajući Jasmin, oblače se i ponašaju „tipično ženski“. Svi muški likovi ponašaju se najblaže rečeno onako kako se očekuje da se ponašaju momci. U jednom momentu patrijarhat se ruši da bi se već sledeće sekunde ponovo uzdizao.

tumblr_oefybwk4nj1qbb77eo1_540

Taj paradoksalni sukob, kom smo od malena podvrgnuti, izaziva poprilično zanimljive reakcije kod onih koji ga primete. Zbunjenost, uznemirenost, neprihvatanje i neka čudna radost koju sve to izaziva. Tako možemo opisati ovu haotičnost. Nama su maglovite granice, koje dele dve krajnosti, postale bliske. Postale su naše prirodno okruženje. Naše prirodno stanje je haotičnost, a kada ona  izostane nastaje pravo mučenje bića.

Napuštanje prirodnog stanja doneće nam samo još više haosa. Haosa koji će nas gušiti, ali koji će nam dati smisao. To smo mi, generacija koja kada odraste želi da opet bude dete, a dok je bila dete želela je da odraste. Ne znamo šta želimo, ali znamo šta ne želimo. Nama je besmisao postao smisao.

Čekamo onaj dan kada ćemo se pomoću štapa odgegati do najbližeg hipermarketa i potrošiti onu penziju koju smo zarađivali tokom našeg beneficiranog radnog staža.

Čekamo dan kada ćemo svi otići i možda se vratiti kao jednostavnija bića, nekomplikovana i svesna realnosti takve kakva jesta. A možda taj dan i ne osvane.

Pročitajte i: Bob Dilan, Nobel sa dna

foto: Tumblr

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s