Tomas Hobs 2016.

Jedan mali grad okićen je tako da se time pokaže raskoš koja mnogima nedostaje. Par kilometara od malog grada postoji svojevrsna deponija tik pored puta, od đubreta, životinjskih lešina, deponija za koju vrh mora da se moli da bi bila očišćena. Bila je namerno zapaljena više puta, gorelo je đubre i živi štenci koju su u kontejner bačeni, mali požar se širio, policija nije reagovala jer nije u nadležnosti, đubretarski kamion se pojavio dan, dva posle i onda ispočetka.

U ovo vreme mutno, ljudi ne vole tamu, ne vole ružne stvari, beže od realnosti od koje pobeći neće; a nikada više tame i ružnih stvari gde god da se čovek nađe na ovim prostorima.

Dozvolite sebi da pogledate užas, sivilo, da budete deo nečega napornog, dozvolite sebi da osetite bes i tugu – iz toga proističe rešenost, ljubav i sigurnost u svoj cilj.

Ovaj svet se ne menja sarkazmom, mržnjom, pukim olajavanjem ili iluzijama o sopstvenom biću kao delu jednog praktično-kvalitetnog društva. Stvarnost može da se ulepšava šminkom, nebrojenim vrstama nakita, ukrasa, posedovanjem oku privlačnih stvari i detalja; ali zaista, samo ulepšava. Ona nije lepa i za to su zaslužne prošle generacije koje su nam u amanet ostavile napukao temelj za izgradnju bolje budućnosti. Ljudi koji su gradili „zidove“ oko sebe rađaju decu, njihova deca nasleđuju tu divnu veštinu izolacije od problema i začarani krug ne puca.

Izolacija od ljudi, od životinja, od prirode, od kulture, od poštovanja, od humanosti. Svi umeju da osete bes kada se o tome priča, nagon za delanjem u cilju promene nabolje, ali na tome ostaje.

Ljudi se plaše.

Ljudi su, u odsustvu svesti, zaplašeni koliko veštim toliko i providnim oblicima manipulacija nad njima. Čini se da uživaju u gaženju, ali se gade bilo kakvog vida „bolesti“ ili „morbidnosti“.  Mi ne gledamo svet onakvim kakav on jeste; mi gledamo svet na način kojim gledamo sebe.

„Svako ima svoju istinu“.

U više milijardi istina uliva se jedna tvoja; neka ona bude ljudska. Borba perom neisplativa je u uskom okviru; u širem, istorijskom, egzistencijalnom, ona je bitka koju duše ganute pravdom i nepravdom lako prepoznaju i nesvesno se njoj priključuju. U knjigama je odgovor: zato predstavnici naše zemlje njih i ne cene. U njima je istina: zato one leže preduboko ispod deponije rijalitija, pop-folk muzike, ispod novca, plastičnog ideala lepote, ispod knjiga voditeljki, modnih blogera, dece kao mašina za pravljenje novca.

Ispod svog ovog materijalizma postoji nešto što ovaj svet krpi, zaliva i provetrava, a to je i iznad svega, ono što ovaj tekst i piše. To je onaj korak dalje, iza neshvatljivo male barijere od straha i osećaja nemoći, tih lažnih kategorija kojima su nas učili zaplašeni i nemoćni.

Birajte svoje učitelje.

„Rđav silazak može da poništi srećan uspon na planinu.“ (Milorad Pavić, Hazarski rečnik)

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s