Tako je govorio Fridrih

Da, ti čudni brkovi je ono što privlači pažnju kod svih, a u filmu Kad je Niče plakao, urađenom prema knjizi Irvina Jaloma, glumi ga ni manje ni više Armand Asante. Sve je to nekako konfuzno i ispao je Niče totalni čudak, ali nema veze. Možda ipak nije bio totalni.

Pre svega ću nešto reći o smrti Boga. Niče (1844-1900) kaže u svom verovatno najbitnijem delu Tako je govorio Zaratustra: „Bog je mrtav.“ Ah, kakav skandal, kakav bestidnik!

Nastavak te rečenice skoro niko neće citirati, ali pomenuću ga kasnije. Šteta je pogrešno shvatiti Ničea, pardon, šteta je bilo šta shvatiti pogrešno, ali svako ima pravo da tumači kako mu je drago, osim akademske zajednice koja sve to lepo prati, predaje i ponekad se usudi da malo proširi.

3445b40da8a2754db971176b719a6150.jpg
Niče bez brkova

Zaratustra se mora čitati uvek iznova, u različitim periodima, raspoloženjima, i stalnim osluškivanjem onoga što zaista leži iza bogatog jezika kojim je napisan.

Mišljenja o ovoj knjizi su raznovrsna, ali poslušajmo Ničea: „Najsigurnije ćemo upropastiti nekog mladića ako ga navodimo da istomišljenika ceni više od onoga koji drugačije misli.“ Zato pažljivo, bez prevelike galame, neobuzdanih strasti… O čemu je reč…(???)

szenenbild_WNW0304.jpg
Armand Asante kao Niče u filmu „When Nietzsche wept“

Tako je govorio Zaratustra je bez sumnje najveće Ničeovo delo. To i on kaže sam za njega. Stalno je hvalio taj svoj rad, koji je prosto samo došao, praktično niotkuda. On je zove još i Knjiga za sve i ni za koga. Činjenica je da je ovo knjiga koja je drugačija od ostalih. Zagonetna je i više je nalik spevu nego prozi.tako-je-govorio-zaratustra-fridrih-nice_slika_o_534611.jpg Niče je vrlo vešt sa rečima. Zaratustra ponekad govori, a ponekad peva. Predavanje klasične filologije je učinilo svoje. Zato se može reći da je u Zaratustri misao iskovana kao spev. Ovo delo nema nikakav oblik, jer sam sadržaj je oblik. U njoj raspravlja o mnogim temama, o čuvenim mudracima, učenjacima, ratu i ratnicima, detetu i braku itd. Pristupimo dionizijski kao što je to činio i Niče. Slava Dionisu, nadolazećem Bogu! Šta je dionizijski pristup? To je princip koji afirmiše životnu snagu. Ali, uvek ima to ali! Moderna civilizacija je sr*nje, možda bi rekao Niče ako uđete u polemiku s njim, i ja se slažem, neću polemisati. A sr*nje je zato što su životne potrebe, ta snaga života u milionitom planu iza, u nekoj prašnjavoj kutiji koja je zaključana svim katancima ovoga sveta. Danas se život diskutuje, raspravlja se o njemu, sedi u velikim prostorijama u udobnim foteljama i svi drže prst na čelu i to je fenomenalno. O životu ne treba diskutovati. I eto vidimo današnje stanje koje je možda i gore nego za života Ničea. Konkretan život je proglašen za privid, životne snage su sputane, neke druge vrednosti su postale važne, a tu spada i moral. Šta dalje? Pravac ka nihilizmu (lat. nihil-ništa) – to je jedno stanje u sadašnjem društvu, stanje u kome su sve vrednosti izgubile smisao, a to je tako zato što su u suprotnosti sa životom, to je zaključio Niče. E, zato bi trebalo prevrednovati sve vrednosti.

Šta je onda život?

Život je oblik volje za moć. Kroz tu volju se život ostvaruje, potvrđuje i bori. Dakle, život nije volja za moć već samo njen oblik. Održimo volju za moć i održaćemo život. Ali, imamo ljude jake i slabe volje. Logično, ljudi jake volje, a kojih ima malo, izražavaće principe manjine. Stado, tj. ljudi slabe volje će ljude jake volje poricati i terati da se pokore moralu, demokratiji, logičkoj uređenosti, dakle principima većine. Niče hoće da odbaci te principe koje postavlja većina. On to čini strogo, kroz svoje stvaralaštvo. Čovek snažnog duha i jake volje za moć postaće Übermensch, tj. Natčovek. Taj Natčovek će prevazići sve postojeće vrednosti, odbaciti ih i postaviti svoje principe koje bi trebalo većina da sledi, iako bi ti principi mogli izgledati kao nešto pogrešno u poređenju sa trenutnim moralnim načelima. No, mnogi ljudi iz stada su pogrešno protumačili ovakav pristup, dajući sebi za pravo ne samo da postanu Natčovek, već sam Bog. Natčovek je zao sa stanovišta trenutnog morala, ali njegov cilj je da izbriše granicu između dobra i zla. To ne znači da će nužno činiti zlo, niti da se ta granica briše nasiljem i nanošenjem zla. Ako nemamo granicu, onda nemamo ni dobro ni zlo – imamo nove vrednosti. Natčovek je sam, on se mora skloniti i pokušati da približi drugima svoje principe. Niče je verovao da moral jakih (jake volje), leži u predhrišćanstvu, u antičkom svetu. Tu se dionizijski motiv snažno iskazuje. Radikalna kritika evropske kulture je njegov krik za promenama.

nietzsche-and-his-sister-1899

A ko hoće da priča o smrti Boga, onda neka ima u vidu da je Niče u celosti objašnjava ovako: „Ovako mi je đavo nekada govorio: I Bog ima svoj pakao – to je njegova ljubav prema ljudima. A nedavno sam ga čuo kako govori ove reči: Bog je mrtav; od svoga sažaljenja prema ljudima umro je Bog.“

Čitaocima preostaje da ovo tumače kako im drago… Nije Niče ubio Boga, više je ta odluka ležala u Bogu samom.

Pročitajte i- Ludvig Vitgenštajn: Zapisi jednog genija

Pratite Zabavište i na Fejsbuku

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s