Dan nakon jutra

on

Ne volim zimu. Ne volim ni taj čudni osećaj koji zima donese sa sobom. Ni taj sneg ni  hladnoću pomešanu sa tišinom i samoćom.

Moram priznati da sam nekada uživao u sankanju i ostalim stvarima koje rade deca na snegu. Kasnije mi je postalo draže čitanje u toploj sobi, a jedini razlog za izlaženje napolje bila je poseta knjižari i potraga za novom knjigom. Zima koju sam nekada voleo podrazumevala je iščekivanje ponoći i gledanje vatrometa kojim se dočekuje nova kalendarska godina. Nekada sam uživao i zbog činjenice da je moj rođendan 7. januara, za vreme praznika. Ali, poslednjih godina baš taj rođendan je ono zbog čega želim da proleće, leto i jesen traju što duže. Shvatio sam da godine prolaze sve brže i brže, postajem stariji, a propuštene prilike samo se roje i sve je više želja koje se ne ostvaruju i čije ostvarenje priželjkujem. A u međuvremenu sam prestao da jedem meso, pa me ni pečenje ne motiviše da iščekujem ponoć, tog 7.januara, kao pravi Srbin.

Ove godine sam napunio 20 godina zbog čega sam prestravljen. Naravno da sam srećan zbog činjenice što sam živ i imam razlog za slavlje, ali to je tek delić cele slike. Prvih dvadeset godina brzo je prošlo, nisam dobio ni priliku da čestito predahnem od svih stvari koje su se izdešavale.

Cela ta frka- rodi se, plači kada si gladan ili te neko probudi dok spavaš, prohodaj i prozbori prvu reč; uči boje, slova i brojeve i 100 reči dnevno, kreni u školu i dalje uči, postani tinejdžer, spoznaj seksualnost, zatim srednja škola i preživljavanje, upis na fakultet, milion žurki, pijanstava i nesrećnih zaljubljivanja u međuvremenu. Zaista mi treba odmor.

Ma, treba nama jedan kolektivni godišnji odmor, predah od te bujice obaveza i stresa.

time-1809302_960_720

Prestrašili su me rečima da od dvadesete vreme leti još brže, kazaljke dostižu svoju maksimalnu brzinu, a pesak curi u većim količinama.

Vremena je sve manje, a nama nikad nije bilo potrebnije.

Kada sam jednog decembarskog dana pogledao koliko mi je dana ostalo do rođendana pomislio sam zašto samo ja starim, šta je sa drugim ljudima? Odgovor je stigao na vrlo zanimljiv način. Čitao sam knjigu “Nesporazum u Moskvi” Simon de Bovoar u kom njeni likovi Nikol i njen suprug Andre i njegova ćerka iz prvog braka, Maša, govore o sličnom problemu.

„Osećam se bolje nego ikad u svojoj koži“, rekla je Maša. „A Vi, žalite li za mladošću?“

„Ne“, rekla je Nikol. Nasmešila se Andreu: „Budući da i drugi stare zajedno sa mnom“.

Zaista, strah od starosti pogađa mnoge i manifestuje se na različite načine. Moj strah je da neću postići sve što sam zamislio, da ću biti nezadovoljan onim što imam, a imam zaista puno. Plašim se da će ponestati vremena za smeh, sreću, dobre filmove i knjige koje čekaju da budu otkrivene. Plašim se šta nosi dan koji dođe nakon jutra, kao što se neko u 50. godini pita kako će izgledati sumrak, a onaj još 10 godina stariji strahuje od večeri. Nešto je vrlo simpatično u celoj ovoj priči. Ovde pišem o danu koji dođe nakon jutra koje predstavlja jedno razdoblje. „… moralo je osvanuti jutro posle“ pisao sam prošle sedmice, a sada se pitam da li to važi i u ovom slučaju.

Da li postoji neka tajna kako prevariti vreme, malo se poigrati časovnicima i opet uživati u izlasku sunca i prvim jutarnjim satima?

foto: pixabay.com

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s