Beogradska beležnica Siniše Stojanovića

Peta napisana knjiga i roman prvenac Siniše Stojanovića Beogradska beležnica, objavljen je u izdanju norveško-srpske koprodukcijske kuće Kovačnica priča decembra prošle godine. Knjiga je ubrzo potom našla svoje mesto u širem izboru za NIN-ovu nagradu, na policama beogradske knjižare Delfi, ali i u rukama mnogih  koje je pisac, kroz ovu svojevrsnu hroniku Beograda, provozao prestoničkim asfaltom dišući u zagušljivosti, ogoljavajući svoju vlastitost i načinjući mnoge teme, bez ustručavanja.

Siniša je do sada objavio tri zbirke pesama Mamonova Hagada“, 2009, „Rovac Ulažii U raskoraku“, 2011,  a izlazak nove zbirke „Dani na ravnoj zemlji“  očekuje se sledeće godine, osam godina od izlaska prve.

Promocijom u beogradskoj galeriji Polet Beogradska beležnica predstavljena je javnosti po objavljivanju, a o knjizi su, pored autora, govorili Dragana Nikolić, dizajnerka ogovorna za izgled korica, Aleksandar Marković, autorov duhovni blizanac i Ivana Peško, urednica izdanja.

„Moj glavni utisak o „Beležnici“ jeste da prisustvujemo tekstu koji od svog prvog trenutka čezne za komunikacijom, koji progovara iz vlastite autistične pozicije u odnosu na ono što aktuelna prozna scena ima da nam saopšti. Tako i junak aktivno traga za sagovornikom, pokazujući ono što je savremeno bilo naše prestonice. Zaražen opštim virusom tuge, Stojanovićev junak čezne za humanošću koja je Beograđane činila gospodom, a njihov grad najbeljim gradom u čitavom kosmosu“, kaže Ivana Peško. „Susret sa Sinišinim tekstom je bio dvostruko izazovan – sa jedne strane, suočila sam se sa ogromnom i sirovom građevinom (Siniša mi je slao odmah prvu ruku tekstova, neposredno nakon što ih je pisao u autobusu, na telefonu) koju je trebalo smisaono organizovati, sa druge strane – velika je pažnja neophodna u organizovanju jednog prevashodno pesničkog talenta kakav je Stojanović ka gotovosti prozne i to romaneskne strukture. Tu gotovost nismo postigli, jer je reč o tekstu koji se smisaono otima konceptu zaokruženosti, sav je o putevima i kao takav sav u putevima – složili smo se da smo osmislili jednu romanesknu poemu, koja miri Stojanovića pesnika i Stojanovića prozaistu, ili ih pak iznova dovodi u sukob.“

„Publika je došla da čuje priču o meni, a dobila je priču o nama koja, ipak, ne predstavlja ono lažno „Mi“. Dobila je osećaj zajedničkog iskustva i priču o onome što mi zaista živimo kao savremenici“, dodaje Siniša u razgovoru za Kaleidoskop media. „Istoriju trenutka i fiziološkog disbalansa pod pritiskom prozaike. Stvorio se fluid i, slušajući komentare ljudi, zaista potvrđujem taj svoj subjektivni utisak. „Beogradska beležnica“ nije komična knjiga, ali na promociji su se svi smejali tokom našeg razgovora. Mi smo se smejali na bini, publika se smejala za svojim stolovima. Jer, knjiga je samo povod da se prikažemo jedni drugima, a ja kažem da je to molitva upućena običnom čoveku današnjice. Jedna molitva koja je na tragu dostojanstva.“

thumbnail_sinisa 1.jpg

Siniša Stojanović je u svojoj Beležnici ispisao istoriografiju Beograda kroz gradski prevoz, koji je sam po sebi narativ.

Autobusom se vozim od svoje sedme godine. Brata i mene su roditelji sa Vidikovca poslali u školu na Banovo brdo jer su mislili da su tamo nastavnici bolji nego u našem komšiluku. Nismo mi bili toliko dobri đaci i deci nisu potrebna vanserijska očekivanja. Dva sata vožnje dnevno – to je skoro pa deset posto života provedenog na točkovima. Sa komšijama se nismo mnogo družili jer sa njima nismo išli u školu, a sa ovima iz škole nikada nismo imali dovoljno toga zajedničkog, pošto nismo bili iz istog kraja. Tamo, u toj šklopociji i na ulicama,  nalazi se devedeset odsto svih ljudi koje sam ikada sreo i opazio.“

„Svi imamo svoja lica i imena, dok jedni o drugima ne znamo ništa. Svi mi, nepoznati jedni drugima smo – društvo. U toj haotičnoj masi i nema mnogo koherentnosti. Pokušao sam da napišem knjigu o nepoznatim ljudima čije su karaktere vajale percepcija i fantazija u tim zajedničkim trenucima unutar transportera. U vreme dok sam pisao liriku, pisao sam o onom nepoznatom unutar mene samog, tražeći se. U prozi se, pak, otvorilo ono nepoznato između nas. Pokušao sam da uhvatim to i pretočim u iskustvo, da načnem zajedničko. U autobusu sam pisao oduvek. Šta drugo raditi u tim mučnim trenucima osim čitanja, pisanja, posmatranja? Neki nabiju slušalice u uši, a time odseku svoju čulnost prema onome što inicira muziku – zvuke grada i saobraćaja u originalnom jazz sessionu.“

Govoreći o trenutku kada je, vozeći se autobusom, odlučio da izvadi telefon i počne da piše, Siniša se dotakao i  beogradske savremene pasivnosti i eutanazije sopstva koja ga je u najvećoj meri i zaintrigirala da o tome progovori.

„Savremenost je orao nad Prometejem čovečanstva koji nam kljuje jetru jednako iz dana u dan. Pasivnost je proizašla iz uslovljenosti, iz ucenjenosti i imperativa vremena, pa je čovek postao rob iako najzad ima priliku da živi mnogo šire, sa znanjem, kao čovek XXI veka. Feudalcima nije u interesu da obični ljudi žive slobodno. Kao u srednjem veku, tišina je nadglasala sve. Nikada se ropstvo nije nazivalo slobodom. Živimo u vremenu zamenjenih teza i iskrivljene logike. Savremeni Beograd podseća na stari Rim i lavove koji se otimaju oko jedne preostale koske. Na selima pronalaze decu obešenu zbog gladi i nemaštine. Do pre neku deceniju deca su jela poparu i kačamak, igrala se po ceo dan sa zemljom i prućem i bila srećna. Nisu se bavila savremenošću. Kako je deci – tako je i odraslima. Odrasli se ugledaju na decu u sebi.“

Pročitajte i: Performans „50 poems for snow“ – Poezija na minus devet stepeni

U Beležnici kažeš „Zanima me sve ono što se dešava između ruke koja daje kartu i one koja je prima. One koja traži dozvole i one koja prima ukore. Sve se dešava negde između.“ Šta to čitaoci „između“ mogu pronaći u tvojoj knjizi?

„Sve što se može naći u knjizi je ono – između nas. Ni samo moje, ni samo tvoje. To bi bio neki pokušaj našeg, kako sam već i spomenuo. Nas ne povezuju samo trenuci susreta već i sve znanje koje smo, više nesvesno nego svesno, usvajali tokom života. Mi ne vidimo do kraja ni sebe niti druge, to su samo projekcije svetla koje emitujemo zajedno – foto-albumi, filmski zapisi… U ovom slučaju, svaki tekst je mapa, slika i pokušaj portretisanja. Brzi unutrašnji kroki, karikatura, groteska – češće nego što bi bilo poželjno. Između nas su senke i mrlje. Između ruke koja daje i one koja prima kartu nalazi se jedno verovanje i uverenost. Usvajanje i uslovljenost, prisila i pristajanje. To davanje i uzimanje nije bespovratno. Mnogo se očekuje, mnogo traži, mnogo i nedostaje. A sve se uredno naplaćuje.“

Čini se da si prebrodio neke segmente unutrašnjeg bekstva i donekle ogolio svoje unutrašnje stanje, strahove i prošlost „Beogradskom beležnicom“. Jesi li to uradio sa namerom ili nesvesno?

„Ogoljavanje je došlo mnogo pre beležništva. Beležnica je neka vrsta svedočanstva procesa, onoga što mu je prethodilo, onoga što je usledilo. I ne samo toga. Beležnica je posledica ili plod jednog stanja koje sam morao da prevaziđem. Osim toga, ona je i literatura koju sam samome sebi želeo da napišem. Rekao sam sebi – Hajde napiši knjigu koju bi želeo da pročitaš. Neku knjigu iz koje bi mogao nešto novo da naučiš. Ako je zadatak pisca da piše istinu i ako treba da piše ono o čemu misli, a ne da misli o čemu će da piše – hajde, napiši takvu knjigu.“

U tvojoj knjizi se Beograd prikazuje i kroz tvoj odnos sa čovekom koji čisti cipele, i sa obućarom, i sa prosjakom. Time u knjizi stoji jasna poruka da mnoge stvari moraju biti očišćene. Na šta se tu najviše misli?

„To je priča o tome da se magija krije na nenadanim mestima, o ljudima, gladi, sentimentalnosti, o tome da ako je išta potrebno očistiti – to je savest. Oni koji ne čiste svoju savest ili nisu očišćeni od savesti, ponižavaju druge i čine neprilike. Jedni nemaju nimalo savesti dok drugi imaju i previše, pa onda svi zajedno pate. Savest je ili precenjena ili nedovoljno ozbiljno shvaćena. Kada čovek odmeri savest i živi u skladu sa njom, on je dostojanstven čovek. A dostojanstva nema u rečniku za PR marketing niti u savremenom. Savremenost odlučuje o zastarelosti i arhaičnosti. Ona ima poslednju reč. Ali, savremenost nije ljudsko biće nego težnja, tako da joj se ne može verovati.“

thumbnail_sinisa 3.jpg


„Autobusima se pliva kroz beton, u autobusima ne gledamo jedni druge, već sedimo i mislimo, obično prazno, najčešće o računicama, definitivno o nesreći. U gradskom prevozu se ne smejemo, on je postao bilo našeg vremena, tačka pucanja u zajedničkoj patnji, koja je cela kao što je nekada bila cela i bruklinska skela bradatog pesnika. Onaj koji provodi najviše vremena u gradskom prevozu, taj počinje da ga doživljava kao kuću. Identifikujući se sa pokretnim prostorom doma, njegova patnja je najveća i transportna, potpisana imenima slučajnih stajališta. Stanice, namesto da budu spas, samo se podsmevaju iz svoje epske sigurnosti, jer one nisu više naš trenutak – stajališta su bila živa, kada su živeli heroji. Shodno tome, odmor je sam po sebi laž.“ Ivana Peško


Da li si češće gledao kroz prozor ili u ljudska lica dok si pisao knjigu?

„Dok sam pisao, gledao sam u mesto nastajanja teksta. Tek povremeno dizanje glave je bilo kao udah nove impresije koja se pretvarala u more reči. Oči nisu jedini organ vida. I kada zatvorimo oči, mi nešto vidimo. Tako sam i pisao, nekada bez mnogo gledanja, nekada bez mnogo disanja u toj zagušljivosti. Pisao sam i o perifernom opažanju i predstavama koje iz toga proizilaze. Na periferiji opažanja se događaju sve projekcije koje mi o svetu oko sebe imamo. Te projekcije se uglavnom pokazuju neistinitim. Većina stvari koje imamo na umu nemaju veze sa mozgom.“

thumbnail_sinisa 7.jpg

 Šta ćeš novo doneti u novoj zbirci i u kojoj meri si se promenio u međuvremenu?

„Moja poezija najviše donosi novog u pisanju proze koja se nalazi u „Beogradskoj beležnici“. Knjiga „Dani na ravnoj zemlji“ je kolekcija nemilosrdno redukovane lirike koju sam pisao u poslednjih pet godina. Knjiga je promenila deset naslova i desetine novih aranžmana i koncepcija. Nikada nisam umeo da pišem zbirke pesama jer se oduvek očekivalo da pesme nalikuju jedne drugim. Napisao sam bezbroj pesama, objavio tri knjige, potpuno nezavisne jedna od druge. Uvek se tražio taj jednolični, prepoznatljivi, pesnički ton koji se pojavljuje u svakoj pesmi, kojeg je moguće čuti iz aviona, ako zatreba. U meni je uvek postojalo previše glasova i svaki je glas pisao svoju pesmu. Tako da više nisam jedan, nego bezbroj pesnika. I neka ta knjiga ne bude zbirka, nego zbornik radova. Svaku ću pesmu potpisati drugim imenom i valjda će takav pristup učiniti uslugu urednicima i kritičarima, i stvar kao takvu razumljivijom.“


Knjiga je izašla u okviru edicije Trop Autsajder, u okviru koje će se u narednim mesecima objavljivati i ostali autori koji se pojavljuju na javnim čitanjima na istoimenim književnim susretima. Trop Autsajder svoje uporište ima u prostorijama Beogradskog Čitališta i broji preko 30 autora najsvežije domaće literature. U Kovačnici priča se nadaju se da će najvrednije što Trop ima da ponudi predstaviti publici u najboljem kvalitetu. „Nadamo se da će posredstvom naše novoosnovane izdavačke kuće najmlađi autorski glasovi konačno preplaviti i porušiti aktivnu književnu scenu koja je sazrela za jednu opasnu smenu generacija. Osnovali smo izdavačku kuću kako mladi više ne bi morali da moljakaju i jure renomirane izdavače, pošto je dužnost njihove reči da bude beskompromisna“, kaže Ivana Peško.


Pored beogradskih promocija, u planu su i promocije knjige u gradovima širom zemlje , kao i saradnja sa još nekim distributerskim kućama.

Pročitajte još – Vladislav Bajac: Sumnja je moje prirodno stanje

Delovi teksta preuzeti sa: Kaleidoskop Media Foto: Oksana Toskić
Advertisements

One Comment Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s