Ožiljak za čitav život

Iako je bilo tek 8 sati ujutru, grad je odisao sparinom. U kratkoj haljini i haljinici, majka i ćerka, držeći se za ruke, svedočile su značajnom danu u ćerkinom životu.

„Mama, a je l’ se neće ljutiti tamo što krećem kasnije?“

„Neće, ljubavi, razumeće, nisi ti kriva što si imala boginje“.

Ono što mala Joko nije znala jesu nevolje kroz koje je majka morala proći ne bi li je primili. Inače je malo zabavišta, a vaspitačica još manje. Samo im je trebala neka Joko iz siromašne porodice koja tek što je preležala te boginje i sad kasnije kreće i kasni za čitavom grupom…

„I te proklete boginje“, mislila je majka, „na sekund sam je ostavila samu i odmah se počešala po čelu“. Lagano joj je rukom prešla preko ožiljka iznad desne obrve, „Eto, sad će joj ostati ožiljak za čitav život…“

„Jao vidi ga!“ – Ushićeno je urliknula Joko, otrgla se iz majčine ruke i potrčala prema psu lutalici koji je nešto njuškao kod bankine.

„Joko stani!“, „Pa jel moraš svakog džukca koga sretneš da pomaziš?! Zakasnićemo!“

„Samo malo mama, moram da ga vidim“.

Njen nevin izliv nežnosti i prijateljstva nije prošao neprimećeno kod kučeta. Okrenuo se ka njoj, spustio glavu spremnu za maženje i mahao repom. Joko, u malenoj haljini na cvetiće (koju je baka sašila od ostatka stonjaka), sada već ulepljenoj od užeglog vazduha varošice i cipelicama (večito barem malko blatnjavim), čučnula je pored svoga novog četvoronožnog prijatelja. Rukama mu je gladila čelo i nešto samo njima znano šaputala.

„Ajde Joko, ljubavi, molim te! Moramo doći na vreme!“

„Evo, samo da se pozdravim.“

Podigla je mekanu ručicu ne bi li poslednji put pomazila kuče koji je prezadovoljno dahtalo i posmatrao Joko.  U trenu kada joj je dlan bio tik iznad i već dodirivao fine vrhove pseće dlake, prekid! Nestalo je zvuka. Vakuum je obuhvatio sve okolo, čitavu varošicu. Ruka joj je ostala u mestu. Okrećući glavu prema majci, koja je stajala odmah iznad nje držeći tašnicu spremnu za zabavište, sa prvom sveskom, olovkom i maramicom, svojim velikim dečijim očima doj je prelazila  tu malenu razdaljinu od kučeta do očiju njene majke, za koje u svojoj  dečijoj nevinosti veruje da ima sve odogovore ovog sveta, pa i za tu iznenadnu sveprožimajući mrtvu tišinu, dok joj se od naglog pokreta glave šišikica na njenom čelu pridigla, osetila je i bol. U grudima, poput užarene lopte koja se munjevitom brzinom širi i iznutra pritiska malena prsa ka napolje, ka pucanju, ka potpunom eksploziji iz dubina te nevine duše, bol je bio toliki da je iz nje izašao glas, neartikulisan, ali i nečujan.

Ruka joj je i dalje ostala ukočena nad kučetom, zvuka i dalje nije bilo, a taj bol u njoj, ta tačka u njenim grudima, taj centar čitavog sveta, čitave vasione, samo što se nije raspukao i njeno maleno telo raspolutio, nije sprečio Joko da susretne oči svoje majke, te oči, to izvorište njenog bića. Majka nije gledala u nju. Ona je s grčem gledala niz ulicu, u daljinu, a Joko je u njima, u tim zenicama, videla odraz neke velike i čudne sive pečurke koja se nadvila nad gradom. Nezaustavljivi val nevidiljivog pritiska obuhvatio je s leđa, spojio se s prokletinjom u njenim grudima, čitavu je obuhvatio i rasuo, zajedno haljinicom na cvetiće (koju je baka sašila od ostatka stonjaka), cipelicama (večito barem malko blatnjavim), trajnim ožiljkom iznad desne obrve, kučetom i majkom: niz ulicu, niz grad, niz svet, u zaborav…

U 8 časova i 15 minuta, 6. avgusta 1945. američki bombarder pri visini od 9.450 metara izbacio je atomsku bombu Enola Gej koja je detonirala na visini od 580 metara iznad japanskog grada Hirošime. U jednom trenutku je poginulo 140.000 ljudi (od radijacije procenjuje se još više), temperatura na tlu u blizini središta eksplozije dosezala je i do 5000 °C. Snažni udarni talas vetra, brzine 800 km/čas, i plamene oluje uništili su gotovo sve unutar 13 km². Eksplozija je uzrokovala i vreli pečurkasti oblak prašine i krhotina visok 15.250 metara. Predsednik Truman izjavio da je da je sam čin bio neophodan usled strateške pozicije japanskog arhipelaga koji je sačinjen od 6582 ostrva, gde su najveća Honšu, Kjušu, Šikoku i Hokaido, i da se za njega ne kaje.

150717142505-11-hiroshima-70th-anniversary-photos-restricted-super-169

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s