Strah i (ne)odustajanje

on

 

Potičem iz onih porodica u kojima se od dece zahtevalo da nadmaše  uspehe ne samo svojih roditelja i baba i deda nego i uspehe koje su druga deca postigla. Trovanjem mozga bavili su se, bar u mom slučaju, tata, baba i deda (mamini roditelji), a poprilično i vaspitačice u vrtiću. Reči su i te kako moćno oružje, posebno opasno kada ga upotrebljavaju oni koji njime baš i ne umeju da koriste najbolje.

Neke od najčešćih reči upućivanih pred iole važan događaj bilo je “Ako uradiš tako, dobićeš nagradu” ili “Ako budeš najbolji, idemo u luna-park”. Dakle, zloupotrebljavane su igračke, odeća, slatkiši i sreća. Vaspitačice su imale svoje metode- trkanje i nagrade za one koje prvi stignu do cilja. Valjda sam oduvek bio pomalo buntovnik, pa sam se nakon nekih od tih takmičenja iskrao iz prostorija u vrtiću i otišao do ormarića dečaka koji je dobio zlatnu medalju napravljenu od samolepljivog kolaž papira i pocepao je. Da, pocepao, molim lepo.

Zašto bi mi ostali, koji eto nismo dobri u nečemu, bili uskraćeni za nagradu, ako ni zbog čega makar za trud koji smo uložili.

Posle su neke druge stvari postale važne. “Kako si ti dobio 4, a neko može da dobije 5 na kontrolnom iz matematike?” jedno je od pitanja koje sam često mogao čuti. Negde u 5. osnovne su shvatili da baš i nisam neki talenat za matematiku, pa se ovaj primer sve ređe javljao. Zbog takvog odrastanja javio mi se strah da neću uspeti, da ću ostati onaj koji večno čeka u nekom redu na sreću i među poslednjima stiže do cilja. Istina, ima perioda kad ovaj strah se povuče i sakrije, ali posebno zanimljiva epizoda je bila pre neki dan pred nadoknadu nekog časa. Napad panike i strah da neću položiti ispite na vreme (ma šta dođavola značilo to “na vreme”) učinili su svoje i u punom sjaju na scenu je stupio strah od neuspeha. Drhtanje, preplašenost, ruke hladne poput leša i naravno ostale prateće pojave bile su prisutne. Ne znam šta me je sprečilo da ne napustim učionicu, da dignem ruke i od studija i od svega! No, nešto me je tu držalo, a i ja sam se držao za to poput davljenika kom u crtanom filmu bacaju šlauf.

Imao sam izlaganje koje nije prošlo loše, bilo je solidno i prošlo je dobro. Ali ja nisam bio dobro.

Znate, jedno je ukoliko od vas očekuju roditelji i rodbina da budete najbolji i da se ne predajete, oni možda imaju i pravo na to jer misle da ćemo mi ispravljati njihove greške i propuste, ali je nešto sasvim drugo kada vas osuđuju i kritikuju ljudi sa kojima ste igrom slučaja završili u istom busu. Kada sam pozvao mamu i rekao da ja nisam za ovaj fakultet, da ću odustati, a u junu polagati prijemni an drugom fakultetu, njen odgovor je bio smiren. “Dobro. Sam biraš šta ćeš u  životu raditi i čime ćeš se baviti” bio je njen odgovor.

Sudeći prema izrazima lica slučajnih saputnika u busu 56 ja sam neki propalitet, otpadnik, lenčuga i šta ti ja znam. Njihovi osuđujući pogledi prepuni mržnje rekli su dovoljno sami za sebe. Kao da se oni nešto pitaju, kao da je odluka njihova. Rade li oni to i svojoj deci, da li će im raditi jednog dana i zašto ne gleldaju svoja posla? Ceo taj razgovor sa mamom bio je vrlo smirujući. Obećao sam da ću izaći na ispite, da ću probati da položim nešto, ali da ne mogu pretrpeti činjenicu da nisam najbolji. Nisam i nikada neću biti najbolji šta god radio, ali u tome je lepota- to će me terati da se trudim i da se usavršavam. Negde sam tokom tog razgovora mami rekao da ne mogu ni da slušam ostale članove porodice koji će me podsećati na neuspeh na šta se ona pretvorila u motivacionog govornika. Živopisni mamin govor me je ubedio da bar pokušam, da ukoliko ne vidim sebe tu, okrenem se i odem, i da nema potrebe plašiti se onoga što će drugi reći.”Kada oni budu ti tad imaju pravo da se mešaju”, rekla je nadahnuto tokom tog razgovora. Nekoliko dana kasnije sam izašao na svoj prvi ispit, za koji sam mislio i da ću pasti i ishod je bio sušta suprotnost onome što sam očekivao. Ne samo da nisam pao, što je čudo samo po sebi, nego sam dobio i najvišu ocenu. Ako ništa drugo ovo mi je dalo elana da pokušam, da nastavim pa ukoliko ne bude išlo uvek postoji opcija odustajanja. Ali ukoliko “ne ide”, a ne zaboga zbog onoga što drugi misle.

Strah od neuspeha ume da parališe, ali ukoliko mu pružimo čak otpor možemo ponosno reći da smo pobednici- jer to i jesmo. Krajnji rezultat nije ni bitan toliko, položićemo kad tad i pasti nekada, ono što je važnije je suočiti se sa mišljenjem drugih, bez obzira da li su nam protivnici očevi, majke ili već neko treći. Mi smo ti koji su bitni, kao mikrokosmos- mi smo Sunce oko kog se sve vrti.

Foto: Pixabay

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s