Beleženja iz prevoza Vol.3

on

„Javni prevoz nije više jeftin, zato o njemu pristaju da pišu samo hrabri.“

                     Ivana Peško o knjizi „Beogradska beležnica“ Siniše Stojanovića 

Predstavljamo vam kratke priče nastale u okviru mini- literarnog konkursa Beleženja iz gradskog prevoza, inspirisane romanom „Beogradska beležnica“ Siniše Stojanovića.

Zanimljivo je kako udišemo isti vazduh, sedimo na istim mestima, ustajemo, odlazimo i kao da se nikad nismo ni sreli. Dok sedim preko puta čoveka čije su ruke zagnjurene u valove kesa, pitam se koliko je malo vremena potrebno da se te oči što napregnuto zure u tačku na prozoru vrate u ovaj svet. Pitam se da li samo izgledaju nesrećno, ili to zaista jesu. Da li su napuštene. Čovek se naglo nervozno okreće, odlutalim pogledom preleće preko ljudi i uspavanim pokretom se celim telom pomera ka prozoru. Ovo nije njegova stanica. Ustajem i posmatram prosedu kosu raspuštenu do čela. Urezane tanke niti bora i tragove trzaja. Savijen vrat. Žena pored njega nervozno pucketa tankim nakićenim prstima. Momak do nas sluša glasan rok. Sa kraja autobusa čuju se srednjoškolci koji ogovaraju nastavnicu fizike. Jedan stariji gospodin ne želi da sedne. Nova stanica. Ponovo pada sneg. Učinilo mi se da sam u odrazu prozora najnovije poslovne zgrade videla jedan izgubljen pogled.

Ivana Pantelić

screenshot-2017-01-28-13-01-43

Mi, ljudi iz gradskog prevoza, drugačiji smo. Ima tog nekog šmeka koji zaudara čim se zagazi na naš teren. Čim se vrata zatvore, teritorija kreće da se pomera sa stanice na stanicu i sesija može da počne. Od studenata sa velikim rančevima, preko neurotičnih penzionera, dzeparoša, zaljubljenih, zagubljenih, onih koji kasne, rane, nose cveće ili komad nameštaja u rukama, do samog vozača autobusa. Široki spektar ljudi i njihovih osobina obituje upravo ovde. Svi se krišom gledamo, merkamo, odmeravamo i pravimo da niko oko nas ne postoji. Valjda nas ta atmosfera čini bliskim, ma koliko nam ljudi u istoj bili stranci. Kada bi me pitali šta je to što je najviše upečatljivo u celom ovom sosu, rekao bih da su to ljudi, miris benzina i parfema koji se mešaju, znoja, prljavih i čistih putnika, žamor i zvukovi moblnih telefona. To je jedna celina, sebi svojstvena i kao takva koegzistira u svetu i u autobusu, koji je za sebe poseban univerzum. Zato će valjda i to zauvek biti nešto čudno, interesantno ,a opet jako gadno.Jer, na kraju, to je ipak samo jedan običan, gradski prevoz.

Dragan Savčić

foto: Vavilon RTS

Knjigu Beogradska beležnica potražite u Delfi knjižarama i u izdavačkoj kući Kovačnica priča

Pročitajte i ostale priče:

Beleženja iz gradskog prevoza vol. 1

Beleženja iz gradskog prevoza vol. 2

I vi imate priču iz prevoza za nas? Pošaljite na zabaviste.online@gmail.com 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s