Još jedan san o Kubi

Plovimo danima. Zbog kiše koja ponekad pada vidimo razliku između neba i mora, a kiša miriše na nešto što tako dobro poznajem. Samo ne mogu da se setim šta je to. Već zamišljam kako zauvek ostajemo na ovom brodu. Zauvek bez drveća i ptica, slani od soli i umorni od sunca. Pijani mornari govore nam kako su kuće na Kubi obojene u sve boje ovoga sveta da bi oni, kada pijani izađu iz kafana, znali kuda treba da idu. Trezni mornari govore nam kako su kuće na Kubi obojene u sve boje ovoga sveta da bi oni, kada kroz maglu prolaze, znali kuda treba da idu. Prolaze dani, a i dalje smo na brodu. Ne vidi se razlika između mora i neba, kiše su stale. Dugo traje ova poslednja noć. Mislim na reke koje poznajem. Duge, zaleđene ulice kroz koje hodam. Ljude koji kada spavaju 8 sati dnevno u jednoj godini prespavaju 4 meseca. Mislim na šumu. U šumi moj otac govori o potoku koji više ne postoji. Njegovog dedu su ubili u kafani. Bio je pijani mornar. Dobro, nije bio mornar. Vozio je kamion. Dobro, sam se ubio. Kroz maglu sada vidim sunce i šarene kuće Kube.

Ovde smo došli da popijemo pivo. Dugo već putujemo svetom i kada nas pitaju: „Pa zašto tamo“, mi kažemo: „Idemo da popijemo pivo“. I eto, došli smo ovde. Krenuli smo od Sarajeva, brzo smo prošli kroz mnoge druge gradove…svuda smo bili. U Trstu smo živeli čak 3 godine. Trst liči na jedan mali grad koji odlično poznajem. Tamo smo otišli da ćutimo. Ipak, kada nam je bilo dosadno išli bismo i do Venecije da gledamo u brodove ili možda čak do Firence da stojimo ispred Danteove kuće. Jednom smo otišli u Rim. Sva kiša koja na svetu postoji je tog dana tamo padala, a jedino smo mi hodali ulicama i smejali se. Sada smo ovde, na Kubi, a ja ne znam na šta mi to tako poznato kiša miriše.

Na plaži se brzo napijamo. Umorni smo, jer nikada ne spavamo. Meni je nekako baš žao što je Fidel Kastro umro. Za svoju sestru čitavog života izmišljam priče. Govorila sam joj da se sećam Tita i da smo se poznavali. Gavrilo Princip i ja smo bili drugari, a Ivo Andrić nam je došao jednom u goste, ali to je bilo pre nego što se ona rodila. Jednom sam našla sliku Če Gevare i rekla sam joj kako sam ga to ja slikala baš kad je odlazio u Boliviju. Onda sam uzela telefon i nazvala Fidela Kastra, ali kada je ona htela da se čuje sa njim, veza se prekinula. Te stvari se dešavaju, jer Kuba je daleko. Eto, tako sam joj govorila. Dani brzo prolaze ovde.

Živimo između plaže i šanka. Mogu da kažem da živimo jer ne planiram nikada da odem odavde. Došla je još jedna noć. Slušam talase i ponovo ne vidim gde to nebo postaje more. Počinje da pada kiša i sve mi se čini da ću noćas ipak zaspati iako mi nikada ne spavamo. Sve miriše na reke, šume i jedan mali grad. Bio je to najlepši grad na svetu, a između njega i Kube postojao je samo jedan san.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s