Praznina

on

Ko sam ja? Šta tražim i kako sam se, za ime sveta, našao ovde?

Trenutno je oko 5:45 ujutru i ja ležim sa laptopom u krilu i razmišljam o situaciji u koju sam dospeo. Srce mi udara nenormalno brzo, ne znam samo da li zbog svih onih energetskih pića koje sam popio pre nekoliko sati ili zbog neizvesnosti pred ispit. Plan je bio da učim cele noći za najvažniji ispit- onaj koji sam u januarskom roku pao. Naravno, negde oko 4 sam napravio pauzu da bih samo ležao i gledao u plafon. Dobro, mrak. Da bih gledao u mrak.

Ustaću negde oko 7 i opet učiti, zaista hoću. Znam da hoću. Ali, nije najbitniji taj ispit ma koliko bio važan. Ono što je značajnije jeste što ne mogu da utišam svoje misli. Milion nekih sitnica prolazi mi kroz glavu, hvatam se za svaku, zagledam je na deseti deo sekunde i puštam. Ništa vredno pomena; nema onog što će me okupirati. Ali ni to nije najveći problem. Došao sam do one tačke u kojoj sve staje i jedino što se čuje jeste sopstveni glas koji uzvikuje  da si zaglavio/zaglavila. Nema ni levo ni desno, ni napred ni nazad, baš kao što ne možeš da skočiš dovoljno visoko da bi se našao sa druge strane. Ne možeš čak ni da se spustiš i provučeš. Možda si te sreće pa imaš nekog da te drži za ruku i govori da će sve biti u redu i to je super. To je zaista super. U svojim bitkama uvek sam imao priliku sam da se borim.

sad-boy-walking-695007_960_720

Vratimo se na početak. Ko sam ja? Više ne znam ni da li živim sopstveni život ili je ovo neki dosadni san koji je pri kraju, a ja ću se svakog momenta buditi srećan jer sam budan. Ova situacija je presmešna i liči na neki film, neku romantičnu tragikomediju, koja nije ni romantična, a ni smešna (makar meni). Više ne znam ni kada sam poslednji put izašao, popio i igrao celu noć. Možda bi me to malo razmrdalo, možda je upravo neki zagušljivi klub potreban da bih se vratio na staro. Ne mogu više ni da šetam, ni da gledam ridere, kopije knjiga i skripte, dosadile su mi i serije i filmovi. U dvadesetoj godini ja ležim u krevetu i plačem uz Uvod u anatomiju.

Kada je nestala zabava? Hej, zašto nisam negde napolju, u nekom od prvih dnevnih autobusa ili još uvek u izlasku? Zašto ne upoznajem nove ljude i odlazim na nova mesta? Kada sam bio na poslednjem dejtu?

Ono što me najviše plaši jeste kako ću provesti narednih nekoliko dana do početka drugog semestra. Imao sam rutinu – ustani, uči, jedi, uči, odmaraj se i gledaj u plafon, uči još malo, spavaj. Kako će izgledati dan kada imam jednu aktivnost manje i to baš onu kojoj sam se najviše posvećivao?

Vreme prolazi brže nego što sam se nadao i došao je trenutak da se vratim učenju. Šta očekujem i čemu se nadam? Očekujem najlakša pitanja i nadam se najboljem. Bez obzira na sve izlazim večeras i ima da se provedem. Možda me to malo pomeri iz mesta na kom sam zaglavio, nikad se ne zna.

Foto: Pixabay

 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s