Sasvim dosadna priča

Zima. Februar. Treba da odem negde.

Uzimam klupče čarapa. Razmrsavam ih. Proveravam da li su sa dobre strane okrenute: jedna jeste, druga nije. Okrećem je. Obuvam ih i puštam lastiš da se lagano pripije oko mojih članaka. Uzimam još jedno klupče čarapa, ipak zima je: hladnoća s betona lako će mi probiti kroz đonove. Razmrsavam ih. Proveravam da li su sa dobre strane okrenute: jesu. Obuvam ih: sada ide nešto teže, veće je trenje, ne ide onako glatko kao prve, preko kože, sad ih sputava onaj prvi par. No, uspevam, i njima puštam lastiš da se pripije oko latiša prethodnog para oko mojih članaka.

Gaće. Okrećem ih, tražim etiketu da je okrenem pozadi, širim. Jedna noga u jednu nogavicu, druga u drugu. Vučem do gore. Puštam sad njihov lastiš da me blago stegne oko kukova i krene da pravi one usekline na koži koje nikad ne osetim ali nekako uvek su tu.

Sad farmerke. Srećom, ostao mi je kaiš u njima, crni. Ionako ću crne cipele – slaže se. Okrećem ih. Jedna noga u jednu nogavicu, skroz do kraja, malo ih i rastežem, pa druga. Gore zakopčavam rajfešlus i dugme. Kao i uvek izvrnuli su se džepovi. Stavljam desnu ruku u desni džep, ispravljam, potom i levu. Zatežem kaiš, otvaram ga, ciljam nepogrešivo iglom u rupu – pogađam. Patrljak koji ostaje provlačim kroz one tunelčiće koji ga usmeravaju i (valjda?) drže. Il’ drži on njih?

Na potokošulji prvo tražim etiketu. Okrećem je pozadi. Oblačim je preko glave, ide lagano jer je potkošulja. Upasujem je u farmerke, sa svake strane rukom duboko porinem, da dobro ućebim – najgore je kad ti se hladnoća odatle uvuče kao kakava jegulja i prostruji kroz rebra, nema tu frajerisanja. Verujem i da je Kosovski boj kojim slučajem bio u zimu da bi se sve megdandžije prvo doobro upasali pa tek onda latile mača. Di ćeš u bitku zimi bez potkošulje? Dobro, preko nje džemper. Opet etiketa – tu je, ide pozadi. Preko glave, rukama kao degenerik tražim otvore u mraku – desna kroz desni, leva kroz levi a glava kroz središnji. Uspeh kao i uvek. Spuštam ga do kukova, malo preko kaiša. Ubacujem koji pokret rukom da ga eto, kao, ispeglam barem malo, tako na meni.

Par cipela. Uvek prvo desna. Ide malo teže, ipak imam dvoje čarapa. Ubacujem stopalo. Zatežem jezik cipele i uzimam pertle. Zatežem ih. Po milioniti put vezujem ih – ne previše čvrstvo ali ne i labavo – potaman. Sad leva, isto: ubaci stopalo, zategni jezik, zategni pertle obrni pertele jedared, pa mašnu i zategni – gotovo – obuven.

Sa čiviluka uzimam jaknu. Širim je. Prvo desna ruka, sav se nekako krivim provlačeći je. Potom i leva – podjednako mi ravnotežu narušava. Uzimam rajfešlus i preciznim pokretima nastoji  da mu pogodim finu sredinu da bi sklizno. Uspevam. Zakopčavam se sve do gore.

Ok. Uzimam mobilni, ključeve i novčanik. Ček, uzeću i slušalice, da ubijem vreme u prevozu. Uzimam ih dobro zamršene znajući da ću provesti sigurno neko vreme odmrsujući ih. Poslali su čoveka na Mesec a nisu izmislili slušalice normalne slušalice… Sad kapa, uzimam je, nalazim etiketu i stavljam na glavu. Rukavice. Desna na desnu, leva na levu, svaki prst kroz svoje predoređeni otvor, nema tu slobode izbora.

To je to. Idem. Stavljam ruku u džep da izvadim ključ. Muljam po njemu i po osećaju nastojim da ga nađem i razaznam od mobilnog i slušalica. Prokleto muljam i muljam (imam nešto manje osećaja jer imam rukavice na sebi) a slušalice se sve više zamrsuju. Ok, evo ga. Vadim ključ, držim ga u šaci obavijenoj rukavicom. Dolazim do vrata, pritiskam kvaku slaboosećajnim dlanom, otvaram vrata.

Odlazim.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s