Bujica misli

on

„Naši istrošeni koferi ležali su na pločniku pored nas. Ne mari, put je život.“ Džek Keruak

U mraku sopstvene sobe skrivam se od samog sebe. Pokušavam da nađem neko sigurno mesto gde me moj najopasniji neprijatelj neće naći. Često je to tako- ne možemo podneti sopstveno bivstvovanje, pa počnemo menjati to što jesmo, poput zmija odbacujemo staru kožu i preuzimamo nove šare, od sebe pravimo ono što nismo, a žarko želimo biti.

Uništi to što jesi, jer sve je drugo nekako lepše, privlačnije. Eh, kad bi svi putevi vodili na lepše mesto i kad bi svi planovi koje smo napravili mogli da se ostvare.

alone-21279_960_720

Dok šetam pokraj izloga ili u autobusu sedim kraj prozora gledam ta lica stranaca i ne mogu se odupreti pravljenju scenarija u svojoj glavi. Neki od njih verovatno se vraćaju kući sa posla, neki hrle ka novim odmorima i putovanjima, neki se gube u svetu muzike koja dopire iz njihovih slusalica. Među tim stranim licima tu i tamo se ukaže sopstveno. Da, to jeste moje lice i to sigurno jesam ja. Ili pak nisam? Ko će ga znati? Izvesno je da ni moja uloga u tom scenariju nije sjajno napisana i da se neko opasno zajebao. Možda sam se udaljio od matrice prvog pasusa, ali, čitateljko ili čitaoče, dozvoli da ti ukažem na jedan dublji smisao i širu sliku.

Kakve zapravo veze sve ovo ima? Jedan od potencijalnih odgovora može biti da to ni nema nikakve veze, da smisao vidim samo ja. U mraku se krijem od sebe, u momentima pisanja imaginarnih scenarija bežim od sebe. Sve su to mehanizmi samoodbrane od ovog surovog sveta koji te natera da ne želiš da budeš to što jesi. Dajte samo igara da ne bismo razmišljali o onome što je bitno. Možda tamo neko ima uređeniji život i jasnije i povezanije misli. Blago takvima. Verovatno put kojim bi trebalo da krenem nije još ni popločan, ali znam da moram tuda krenuti. Sigurno ću duž staze traganja za mestom gde će sve biti lepše upoznati svakakva bića, veličanstvenija od onih koje sam i sanjao da ću upoznati, ali i strašnija od najmračnijih snova. I sam sam poput njih. „Šta očekuješ da vidiš na kraju puta, čemu se nadaš“ pitaće neko ko je racionalniji.

the-lake-district-1519799_960_720

Voleo bih da me na kraju tog puta čeka samoća, ona prijatna i dovoljna samoća, a ne usamljenost i otuđenost. Nadam se da će to biti i sigurno mesto, utočište, na kom ću moći da vičem dok ne ostanem bez glasa, a sva tuga i bes čuvani godinama ne izađu.

Jebi se ti dosadni, malograđanski svete kom je nebitno sve ono što je izvan granica koji ste sami sebi iscrtali, ili ste pak unajmili nekog drugog da vam iscrta te iste granice!

A šta ako ne postoji odredište, krajnja destinacija do koje put vodi?  I šta ako se put samo račva  i ide u krug? Ima li načina vratiti se na staro ili je propast jedina opcija? Nalazim utehu samo u jednom, a to je više nego dovoljno. To je čovek koji je putovao da bi našao smisao.

Fotografije: pixabay

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s