Helena, hrabra žena i otac četvoro dece

Ona je major Vojske Srbije u penziji i LGBT aktivistkinja. Ona je otac četvoro dece, a zanosna plavuša. Ovo je priča o Heleni, hrabroj ženi i feministkinji.

Ušla je u mali, novootvoreni beogradski kafić. Svi su je primetili još sa ulaza i odmah počeli da joj se javljaju. Osmehnula se i nastavila da hoda samouvereno, sigurnim korakom. Nameštala je svoju maramu i pogledom tražila mladu novinarku. Kada ju je našla, snažno je zagrlila i poljubila, kao da se već dugo poznaju i rekla joj: „Ćao, ja sam Helena.“

„Izvini, molim te, što kasnim. Morala sam da sredim frizuru. Otkad sam prestala da pušim, rešila sam da sebe dva puta nedeljno počastim frizerom. Ne volim da sređujem sama sebi frizuru, više volim kad to neko uradi umesto mene“, rekla je skoro u jednom dahu. Sa osmehom je pozdravila konobaricu i naručila belo vino.

Ima  kratku plavu kosu, crni dekoltirani džemper i ogrlicu sa priveskom u obliku srca. Izgleda sasvim normalno, kao i svaka druga žena. Pije vino kao što ga pije svaka druga žena. Govori kao što govori svaka druga žena. Ono što je ističe je njen smisao za humor i njena prošlost – ona je nekada bila muškarac.

„Tom malom dečaku je bilo normalno to što je voleo lutke, mamine viklere i šminku, to što se igrao sa drugaricama i pravio kolače. On nije primećivao da nešto nije u redu sa njim. Njemu je sve to bilo baš normalno“, započinje priču Helena o svom odrastanju i sklonostima koje je gajila kada je bila dete.

Dečak nije nikako voleo da igra fudbal. Drugari su ga stalno terali da stoji na golu, ali je njega lopta plašila. Dok je stajao ispred tog gola jedva je čekao da utakmica završi i da ode da se igra sa drugaricama. Odrastajući, shvatao je da njegovo ponašanje ni ne sliči ponašanju drugih dečaka.

Starije žene iz komšiluka su govorile za dečaka da je miran kao devojčica, što je njemu i imponovalo, ali je u isto vreme morao da se duri jer su valjda svi to od njega očekivali.

„U pubertetu se događaju najveće promene. Devojčicama rastu grudi i dobijaju menstruaciju. Meni se ništa od toga nije desilo. Drugarice su polako prestajale da se druže sa mnom jer sam ja za njih bila muško, a sa dečacima sam izgubila kontakt jer sam za njih bila pederko. Onda sam ostala sama i tada sam počela da istražujem i da čitam jer sam želela da saznam u čemu je moj „problem“.“

U sedmom razredu dečak je pronašao knjigu „Šta treba znati o spolnom životu“ i počeo da pretražuje kategorije u koje bi mogao da se svrsta. Nije bio homoseksualac, oduvek su ga interesovale devojčice. Nije bio ni hermafrodit jer je imao jedan polni organ. Osećao je da je zarobljen u muškom telu. Pojam transrodnost objašnjavao je njegovu situaciju.

„Ja, dok sam bila muško, nisam bila dobar frajer. Bila sam sva mršava i nikakva, ali sam uvek imala lepe i zgodne devojke. Zato su me ovi gradski frajeri mrzeli. Ja sam jedina znala šta devojke žele i vole, jer sam imala ženski mozak“, govori kroz osmeh i sa sjajem u očima, ponosna što je uvek, kako kaže „šetala dobre ribe“.

Prvi put se Helena autovala svojoj najboljoj drugarici, a zatim i kumi. Posle škole bi išle kod kume kući, pile kafu, šminkale se i presvlačile. Kada bi došlo tri sata, trčeći bi skidala odeću i šminku sa sebe jer je morala zbog kuminih roditelja da se „umuški“.

„To skidanje šminke i odeće mi je bilo najteže. Ne možeš ni da zamisliš koliko sam suza zbog toga prolila.“ Onda bi odlazila kući, uplakana i tužna što više nije ona, već on.

Da bi ubio tu ženu u sebi upisao je vojnu gimnaziju. Izduvni ventil mu je bila dramska gradska grupa. Voleo je da glumi, a u toj dramskoj grupi je mogao da pobegne od stvarnosti, ali i da se, naravno, našminka. Svaku slobodnu priliku je želeo da za to iskoristi, ali i da se obuče kao žena i da, na taj način, bar na pola sata bude ono što jeste. Čak se i na maturskoj ekskurziji prerušio u devojku i izašao u diskoteku (i nije platio ulaz jer je devojka).

„Vremenom sam uspela da napravim neki prekidač u glavi i da tako iskontrolišem ženu u sebi, mada je Helena bila sve jača i jača. Tražila je da budem ono što jesam. Tražila je da budem žena. “ , priznaje Helena.

Njegova supruga ga je u svemu podržavala jer je mislila da on ima čudan smisao za humor, a i bio je glumac. Smejala se dok ga je šminkala, a on je uživao. Za njega su to bili trenuci istinske sreće. Kasnije su supruzi počele da smetaju njegove transformacije, pa je on, u želji da sačuva brak, sve to prekinuo.

Na Dan zaljubljenih, 2001. godine, privela ga je patrola jer je šetao ulicom obučen kao žensko. Išli su i korak dalje pa su u stanicu pozvali i vojnu policiju. Zatim su ga poslali na VMA na psihijatriju gde je bio zadržan tri dana. Ukazom tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, dobio je otkaz i oduzet mu je čin.

major-helena-702x336

„Vojska mi je bila sve. Završila sam i vojnu gimnaziju i akademiju. Oduzeli su mi čin, a to je značilo da sam ništa, da nemam ni dana škole. Nisam imala novca, a supruga je u tom trenutku bila trudna sa trećim detetom. Sve to mi je jako teško palo. Zato sam ih i tužila, ali pošto se sve to odužilo, morala sam da prihvatim određene uslove i da radim za manju platu, da prehranim porodicu. Kasnije su me poslali u Kopnenu zonu bezbednosti (baza Dobrosin) gde sam preživela i granatiranje“, dodaje Helena.

Kako bi ostala normalna i mirne glave u svom bunilu, Helena je rešila da kroz život uvek korača pravo, uzdignute glave i sa širokim osmehom. Na sve probleme je gledala sa pozitivnije i vedrije strane.

Ljudi nikada u lice nisu ništa rekli, mada je znala i sama da su govorili o njoj. Neretko bi se čuli komentari „eno ga ono“, „ono hoda“ itd, ali je Helena sve to, u svom stilu, okretala na šalu.

„Baš mi je bilo teško kada sam supruzi rekla ko sam i šta sam. To je značilo da rušim sve što sam dvadeset i kusur godina gradila! Kada sam joj sve ispričala, ona mi je samo rekla: „Što ne reče, čoveče, ranije?“ Bilo je tu mnogo i suza i grubih reči, ali je na kraju pao dogovor da se razvedemo i da se iselim iz stana. Na Đurđevdan sam i izašla, a deca su pripala mojoj ženi.“

Pitala sam je u kakvim je odnosima sa decom i odgovorila je su u odličnim, a onda je zastala i sebi u nedra rekla „sem sa najstarijim sinom“. Sa njim je imala najviše problema i on je jedini nije prihvatio takvu iako, kako ona kaže, ima najmanje prava da se ljuti jer je sve u životu imao. Najviše je govorila o najmlađem šestogodišnjem sinu, koji je njen nepresušan izvor sreće i smeha. „On kada me crta, nacrta me sa dugom kosom. Uvek mi se vide uši i minđuše, a naslika mi i pirsing na nosu. Često mi pohvali kosu, mada se ja trudim da, kada sam sa njim, nemam frizuru, da se tada ne šminkam i ne lakiram nokte, jer je on još mali, i ne bih da ga zbunim.“

Deca je i dalje zovu tata i to samo njima dozvoljava, jer ih je ta osoba napravila i gajila, a promena pola je samo njena stvar. Supruga i ona se druže i postale su kao sestre. Supruginog dečka Helena zove „zete“.

„Odlučila sam da počnem sa hormonskom terapijom onog trenutka kada su me poslali u penziju. Mnogo sam istraživala strane i domaće forume, čitala i raspitivala se u vezi sa hormonima, pa sam tako uspela da dođem i do određene formule. Nisam htela da gubim vreme, pa sam na svoju ruku počela da primenjujem tu terapiju. Meni je svaki minut bio bitan.“ Posle niza pregleda na VMA i razgovorima sa psiholozima i psihijatrima, uspela je da dobije dozvolu za operaciju, tj. promenu pola. „Mojoj doktorki sam sa vrata rekla da sam bezobrazna pacijentkinja jer sam počela sama sa hormonskom terapijom. Rekla mi je da nisam bezobrazna, već hrabra. Kada sam joj rekla formulu, nasmejala se i rekla da bih mogla da joj budem asistentkinja.“

Na operaciju je došla opušteno, kao da je krenula u šetnju. To je tako dugo čekala da nije dozvolila da nadvladaju strahovi.

Operacija je bila jako duga i teška. Helena je izgubila puno krvi. Ni to je nije sprečilo da odmah posle operacije traži svoj mobilni telefon kako bi se odmah, u telu prave žene, slikala za instagram. Poruka koju je napisala uz fotografiju bila je kratka i jasna: „DOBRO JUTRO SVETE“.

Posle operacije je naravno usledio oporavak, koji je bio veoma težak, bolan, ali i skup. Najveću podršku i pomoć u vidu presvlačenja, hranjenja i kupanja dobijala je od svojih prijatelja iz organizacije „Egal“ i na tome im je neizmerno zahvalna. Doktor joj je rekao da mora dugo da miruje i da se maksimalno mora posvetiti oporavku.

Ni sama nije bila sigurna kako će sve podneti, jer je veoma aktivna osoba. Uprkos svom živom temperamentu, Helena je čvrstom voljom uspela da leži skoro mesec dana skoro nepokretna u krevetu. Zbog svoje istrajnosti, disciplinovanosti i poštovanja saveta lekara, nije imala nikakve komplikacije ni infekcije nakon operacije, iako su vrlo česte. Posle dvadeset osam dana ležanja u krevetu, uspela je da ustane i da se prošeta na prvom uspešnom Prajdu u Beogradu.

Parada-ponosa

„ Joj, ja moram ovo da ti ispričam“, rekla je uzbuđeno. „Najlepši trenutak mi je bio kada sam mokrila sedeći, kao prava žena. Posle operacije sam dugo nosila kateter, a kada su mi ga skinuli, došle su mi neke drugarice i ja sam sva uzbuđena povikala da moram u toalet. One su se sve zasmejale i čekale da izađem. Kada sam završila, toliko sam bila srećna da sam poželela da ponovo idem u toalet.“

Čaša belog vina je postajala sve praznija, a razgovor sve prijatniji. Helena je bila potpuno otvorena i priznala je da je plakala kao kiša kada ju je majka pozvala za njen poslednji rođendan i rekla: „ Srećan ti rođendan, draga Helena.“

„Ma ‘ajde da sam plakala samo ja, nego su plakali i svi oko mene. Majka je jako dugo poricala to šta sam i nije htela da prihvati da sam promenila pol. Uvek me je zvala “sine”, iako sam bila obučena i našminkana isto kao sada. Za taj rođendan su priredili i promociju moje knjige „Major i Helena“. Imala sam i tortu sa jednom svećicom jer je to bio prvi Helenin rođendan. Bio je to najlepši rođendan u mom životu.“

Helena je, posle dve godine borbe sa nezaposlenošću, uspela da pronađe posao u firmi koja se bavi marketingom. Posle izlaska njene knjige sve više mladih trans osoba joj se javlja, a pored njih i njihovi roditelji koji žele savet i pomoć od Helene, a ona im to nesebično daje jer sve što radi za trans zajednicu radi iz čiste ljubavi.

major_i_helena_vv

„Kada već nisam mogla da pišem scenario ovog filma, svog života, onda sam se potrudila da budem dobar režiser i da sve izrežiram kako meni odgovara. U ovom filmu sam ja bila glavna glumica. Neće nam drugi rešiti naše probleme, ne može život da leti pored nas, mi moramo da učestvujemo u njemu. Kad imaš želju i volju – ti možeš baš sve!“

Ušuškani kafić je bio prepun urbanih ljudi, a buka je počela ubrzo da nadjačava Helenin glas i zbog toga smo morale razgovor da privedemo kraju. Helena je popravila frizuru, obukla mantil i namestila svoju dugu maramu. Dok je izlazila iz kafića, izgledala je isto onako kako je izgledala i dok je ulazila. Hodala je uspravno, sigurno i ponosno. Samo je ovoga puta imala još širi osmeh.

Shvatile smo da idemo na istu stranu pa smo krenule istim prevozom. Autobus je nailazio, a Helena me je pitala: „Možeš li da potrčiš?“ Klimnula sam glavom i potrčala za njom. Helena je stigla pre. Ipak je bila u boljoj kondiciji, majorske su to noge.

Autor: Milica Stanimirović

foto: Marina Lopičić Newsweek

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s