Na Saturnu padaju dijamantske kiše

Kada bi sada neka zvezda umrla mi to ne bismo znali još čitavu večnost. Svetlosne godine su ogroman put koji treba preći. Negde u svemiru prošlo je mnogo manje vremena nego na ovoj umornoj zemlji. Negde u svemiru kiše ništa ne znače, a crne rupe ipak postoje.

Moji loši dani pokušavaju da shvate Ajnštajnovu teoriju relativnosti i nađu neku utehu u tome što vreme i prostor nisu apsolutni.

Vreme treba meriti samo u danima sunca ili kada kiše iznenade pa niko nema kišobran.

Prostor ipak treba ograničiti na par kafana, jedan krevet, malo drveća i reka.

U jednoj bašti smo pre 1000 godina živeli okruženi jabukama i trešnjama. Lutali smo kroz šume do reka i putovali sve do Crnog mora. Peli smo se na najveće planine na svetu i išli u posete afričkim plemenima, a ipak smo se sa svih putovanja vraćali pre mraka. Samo je jedno dugo leto postojalo.

I sada svake noći izlazim u tu istu baštu, a nigde nema ni jabuka ni trešanja. Stojim između dva bivša drveta i brojim koliko godina ima od kako se ova zemlja od same sebe umorila.

Tužni su gradovi u kojima nema parkova. Skupljaju prašinu i kiše. Niko u tim gradovima ne gleda u zvezde, niti misli na crne rupe. Treba znati oko čeka se okreće zemlja i ostale planete i gde je sunce u univerzumu. Svemir je star 13,8 milijardi godina, a ipak nastaju ljudi što misle da sve zbog njih postoji. Čak ni prašina u tužnim gradovima nije tu zbog nas.

Živela sam na moru, u kući jedne žene. To je bilo mnogo pre nego što su crne rupe nastale, a kiše dobile značenje. Ta žena pričala mi je o tri sestre koje su čitav svoj život kroz prozore svojih soba gledale u more, a nikada nisu naučile da plivaju. Govorila mi je i o ruskim slikarima koji su nekada dolazili. Oni bi svakog jutra ustajali pre sunca i slikali naopake slike na kojima je nebo dole. I tada su se talasi pomešali sa zvezdama i nastale su crne rupe. I crni kvadrat na belom platnu.

A kiše su, posle onog dugog leta, neprestano padale. I ptice su neprestano letele. Nigde nije bilo ni neba bez oblaka, ni parka, ni drveća. Mi smo se bez sunca brzo umarali. Teško smo podnosili loše dane, jer tad još uvek nismo znali da vreme i prostor nisu apsolutni. Na kraju smo samo ćutali. A kiše su padale čitavu večnost.

Kada bi sunce umrlo, mi to ne bismo znali 8 minuta i ova umorna zemlja bi bila u redu, a negde u svemiru kiše i dalje ne bi ništa značile.

 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s