Arzamas, NIN i nagr(a)đivanje

Već dugo književna javnost polemiše o delu ‘Arzamas’ autorke i dobitnice NIN-ove nagrade za 2016. godinu Ivane Dimić. Sada je sve utihnulo, ali da stavimo tačku ili napravimo tri tačke i polemišemo do proglašenja dobitnika sledeće NIN-ove nagrade.

Zašto? Pa, kao možda zbog toga što su pa kao, negde pa kao, neki, pa kao, ljudi pisali da je ona najpre dobila nagradu samo zato što je žena, a potom, pa kao zato što u njenom romanu ima pa kao elitističkog prizvuka podsmevanja običnom malom čoveku koji, avaj, siroma’, ne može da dođe do reči već mora da se putem društvenih mreža i portala bori za svoj glas.

Eto, tako je Ivana Dimić prikazana podlom pošto je uspela da se umili komisiji za dodelu nagrade po cenu da bude nagrđena putem medija. Njena podlost se vidi i u tome što je uspela da u formu romana-drame prebaci  deo života i smrt svoje majke i da još za to dobije nagradu. Jadni svi ostali,  i njima umiru majke, ali ne dobijaju nagrade za to. Naravno da ne dobijaju. Ako bi svi napisali nešto što će dirnuti svakog ko ima majku ili ko prolazi kroz neku vrstu lične drame, bez obzira na to da li im je majka dementna ili ne, verovatno bi osvojili srca čitalaca. Ivana Dimić je to prva uradila, ostalima više sreće drugi put.

Dovoljno pametan i promišljen potez Ivane Dimić je i taj što je uspela da ostane izvan svakog prepucavanja. Tako se čuva dostojanstvo, reč koja je odavno izbrisana iz srpskog rečnika. Da se neko ne uvredi, jugoslovenskog, da ne kažem jugoslavenskog.

Šta? Ta NIN-ova nagrada?

Što se tiče NIN-ove nagrade i njenog značaja tu nema mnogo dileme, ako se uopšte i treba upuštati u polemiku o tome.

Razumljivo je ljutiti se kad ste na korak do cilja i onda se vaša želja ipak ne ostvari, a pritom imate velikih ambicija. Imam poruku utehe za sve te ljude, nije moja već Ničeova: Što budete više leteli bićete manji u njihovim očima. Je l’ vam sad lakše?

Najlakše je kriviti druge, to je izuzetna karakteristika našeg mentaliteta. Dakle, prvo, ne valja Ivana Dimić zato što je žena, a, eto, baš slučajno žena nije dobila NIN-ovu nagradu od 2010. godine pa je ‘sad došao red’. Drugo, ne valja komisija jer to su sve neke veze i vezice i onda se na taj način dodeli nagrada. Jadni svi ostali iz najužeg izbora jer njihove veze nisu jake. Treće, pa dobro, ipak, znate, ovde su svi impulsivni i ako i nekog uvredite to nikako nije namerno, nego su to impulsivnost i emocije. Ni govora o tome da se neko pokaje i izvini zbog svoje impulsivnosti.

ninova_nagrada_roman.jpg

Jedno jeste sigurno – NIN-ova nagrada se dodeljuje za najbolji  srpski roman godine i tačka. Ali, šta to znači? Pa kao, neka ličnost napiše roman i roman dobije, pa kao, nagradu koju primi  ta ličnost, pošto roman, na primer, nema ruke i noge da pridrži nagradu.

Roman je delo koje pisac stvara tokom svog života, te je njegova ličnost izvezena u romanu. Pisac uvek ostavlja lični pečat u delu. Da nije tako sva bi dela bila približno ista, skupovi svima poznatih reči. Ni govora o tome da radost pisanja leži u raspoređivanju tih reči.

Sa te strane, ako neko smatra da se nagrada dodeljuje ličnosti, a ne delu, možda je u pravu, ali može se uvek i obrnuti redosled kada nečiji lični doživljaj, autobiografski motivi i lična iskustva dobiju formu romana.

Pročitajte i – Zoran Paunović o NIN-ovoj nagradi: Utišan je glas prave književnosti

Ko je onda dobio nagradu? Roman se sam od sebe neće napisati niti će sam od sebe uzeti nagradu. Pisac je iz sebe izvukao, izbacio ono što je imao, uobličio, poigrao se i preneo na hartiju. Njegova unutrašnjost je izašla u spoljašnjost, prešla na papir. Prema tome, kada neki roman dobije nagradu, ujedno je dobija i ličnost koja je ispisala taj roman, neretko uz puno muke, znoja i iscrpljivanja.

Ili ćemo poštovati ovakav princip  za dodeljivanje nagrade delu (i čoveku koji stoji iza toga što je napisao), ili dajte da se 2017. NIN-ova nagrada dodeljuje posthumno. Mada, i tad bi bilo problema, jer, pa kao, eto ,čovek je umro i zato što je umro vi ste mu dali nagradu, a ne zato što je napisao dobar roman! Vi podli ljudi!

Abrakadabra Arzamas?

Pa da, zašto komplikovati, dosetila se autorka ‘Arzamasa’. A odakle joj ‘Arzamas’? Što ne, na primer, ‘Demencija’?

Postoji logično i kratko objašnjenje.

Reč Arzamas možemo odmah vezati za smrt. Ali nit vodilja nije smrt sama, ima mnogo više na tom polju. U svom romanu-drami autorka Ivana Dimić je pružila mnogo više od reči o smrti, ali ne bih o tome polemisao, neka publika sama sudi. Ovo je subjektivni sud, kao što je često i kritika pobunjenih subjektivna i ostrašćena, da ne kažem impulsivna.

Smrt je jedan stepenik u čovekovom životu, ali ne i  događaj. Pošto je popularno da citiramo filozofe, a ja više od svega cenim popularnost, moram reći ono što kaže i Vitgenštajn: ‘Smrt nije događaj u životu. Smrt se ne doživljava.’ Onda svi grešimo kada pitamo Ima li života posle smrti? To je pogrešno i jedino ispravno je Ima li života posle života? Opet Vitgenštajn progovara ‘Naš  život je beskrajan kao što je naše vidno polje bezgranično’.

U ‘Arzamasu’ se, istina, govori o smrti, ali se govori mnogo više o životu, i to najviše kroz dijalošku formu kojoj Ivana Dimić maestralno daje završni oblik. Toliko jedinstven i živ, da bi izostavljanjem jedne reči na bilo kom mestu u dijalogu čitava konstrukcija ovog dela pala u ponor. U tome leži vrednost samog dela, ali opet na publici ostaje poslednja reč. Uostalom, zbog publike književna dela i postoje, ako barem na tren ostavimo po strani autora.

Čujem, negde je bilo optužbi, prilično nevaspitanih i  nekulturnih, koje pokazuju  krajnje nepoštovanje prema kolegama. Ovako to zvuči, da parafraziram: Nečija smrt je vrednija od drugih smrti, eto nekome umire mama i on piše o tome i to je vredno, a tamo neki drugi jadnici koji su talog društva njihova smrt ne znači ništa i o tome se ne piše. Ne napadam nikog, ali eto to je to.

Ovo prosto nije istina, piše se o različitim smrtima i o tome se može do sutra polemisati. I prosto nije istina da je postao književni standard pisanje o smrtima bližnjih i da je to garant da ćete biti čitani, a što je najgore od svega i nagrađeni.

149707_arzamas_ff

Ako postavimo stvari da je motiv smrti majke postao književni standard u našoj književnosti, onda slobodno možemo optužiti i Dragana Velikića koji u ‘Isledniku’ pripoveda o sredovečnom piscu koji nakon smrti majke pokušava da rasvetli i razume njen život. Ta optužba bi ne bila samo pogrešna, ona bi bila besmislena.

Nema govora o smrti bez govora o životu. Tačka.

Osnovna tema ‘Arzamasa’ pak nije smrt majke. Ona jeste u bazi romana, naslućuje se, ali i drugi motivi daju osnov. Odnos između majke i ćerke je, takođe, u prvom planu, kao i egzistencija pojedinca koji se mora suočiti sa neizbežnim posledicama u životu na koje ne može uticati, niti ih kontrolisati.

Dodatno, to je jedan kompleksan odnos o kome ovde nema prostora za diskusiju.

Sve ostalo se i može zanemariti, kao, recimo, prigovori da je to opis jednog učmalog uljuljkanog, pa i razmaženog para žena iz centra Beograda, ali se ne može osporiti da je Ivana Dimić pokazala vrhunsku veštinu dramatizacije u svom romanu. A dramu napraviti uopšte nije lako. U ‘Arzamasu’ se zaista vidi smrt umiruće majke, ali se i više od svega vidi život likova koji su u njemu. Osnovna nit je život. Smrt je samo tu kao podsetnik da živimo, da smo još uvek tu gde jesmo.

Autorka ‘Arzamasa’ je oduhovila, oživela događaje koje nije lako oživeti, a ne upasti u patetiku i kukavičluk. Ko može bolje od toga, samo napred.

Arzamas i Tolstoj

Što se tiče grofa Tolstoja, čekaj, je l’ ima dva Tolstoja, jedan grof, jedan Tolstoj? U problemu smo opet, jer i on je razmaženi elitista, spahija, i piše takođe o smrti bližnjih i svom teškom egzistencijalnom položaju. Bestidnik! Zaboravlja malog čoveka, piše o velikim ličnostima. Dobro, osim kada piše recimo o ocu Sergeju, ili Ljevinu, ili o sebi.

Vratimo se ideji naziva za roman.

Tolstoj opisuje svoj odlazak na put. Put koji ga je promenio i zastrašio. Evo kako je to izgledalo:

‘Putovali smo i radovali se. Do mesta je bilo dvesta i nekoliko vrsta. Rešili smo da putujemo bez zaustavljanja, samo da menjamo konje. Pala je noć, a mi smo još putovali. Počeli smo da dremamo. Zadremao sam i odjednom se probudih. Bilo me je od nečega strah. I, kao što to često biva, probudio sam se uplašen, uzrujan, kao da nikad više neću zaspati.

‘Zašto putujem? Kud putujem?’ palo mi je iznenada na pamet. Nije se moglo reči da mi se nije sviđaja misao o kupovini jevtinog imanja, ali odjednom mi se prikazalo da ne treba i nemam zašta da putujem u tu daljinu, da ću umreti u tuđem mestu. I uhvatio me je strah. Sergej, sluga, probudio se; iskoristio sam to da malo porazgovaram s njim. Zapodenuo sam razgovor o tom kraju, on je odgovarao, šalio se, ali meni je bilo dosadno…

Njemu je sve bilo veselo i dobro, a meni sve mrsko.

Približavali smo se gradu Arzamasu.’

Ovo možemo uzeti kao uvodne rečenice za ono što će nastupiti, naime za ‘Arzamaski užas’ koji ispunjava smrt. Ali kao što sam već napomenuo ne radi se samo o smrti, kao što se o samo o smrti ne radi ni u romanu Ivane Dimić.

Kulminacija sledi već nakon tridesetak redova Tolstojevog dnevnika koji je nazvan ‘Zapisi umobolnog’. I opet ne smemo pogrešiti. Umobolno ne znači biti lud. Same reči kažu. Um i bol. Tolstoja, kao i sve nas, pritiska, neke svesno, a neke ne, isti bol u umu. Pitanje o egzistenciji i našim postupcima, o sudbini i umiranju.

Arzamaski užas kulminiraće u sledećim redovima:

‘Izašao sam u hodnik. Sergej je spavao na uzanoj klupi, sa opuštenom rukom, ali je spavao slatko, i čuvar sa mrljom je spavao. Izašao sam u hodnik, misleći da pobegnem od onog što me je mučilo. Ali ono je izašlo za mnom i zamračilo sve. Mene je isto onako, još većma bilo strah. ‘Kakva je to glupost?’, rekoh sam sebi. ‘Šta se mučim, od čega se bojim?’

‘Mene’, nečujno odgovori glas smrti. ‘Ja sam tu.’ Naježih se. Da, smrt. Ona će doći, eto je, a ne bi trebalo da je bude. Da je meni zaista predstojala smrt, ja ne bih mogao osećati ono što sam osećao, tada bih se bojao. A sad se nisam bojao, nego sam video, osećao, smrt dolazi, a ujedno sam osećao da nje ne bi trebalo da bude. Celo moje biće je osećalo potrebu, pravo na život i, u isti mah, neizbežnu smrt. U to unutrašnje razdiranje bilo je užasno. Pokušao sam da stresem taj užas. Našao sam bakarni svećnjak sa nagorelom svećom i zapalio je. Crveni plamen sveće i njena veličina, nešto manja od svećnjaka, sve je isto govorilo. Ničega nema u životu, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude. Pokušao sam da mislim o onome što me je zanimalo: o kupovini, o ženi. Ne samo što nije bilo ničeg radosnog več je sve to postalo ništavno. Sve je zaklanjao užas zbog mog života koji propada. Treba zaspati. Legao sam. Ali tek što sam se spustio, skočio sam od užasa. I muka, muka, ista onakva muka kakva biva pred povraćanje, samo duševna. Tegobno, strašno, čini mi se da se smrti bojim, no kad se setim, kad pomislim na život, onda vidim da se bojim života koji umire. Život i smrt su se slivali nekako ujedno. Nešto je kidalo moju dušu na komade i nije moglo da je iskida.’

lav_tolstoj_ftt.jpg

Jasno je zašto se rađa razdiranje u Tolstoju. Ono se rađa zbog osećanja razapetosti čoveka između beskonačnog i konačnog i egzistencijalniih potresa.

Čovek je svestan svoje konačnosti u svetu, ali je i svestan beskonačnosti, a da li baš ona dolazi ‘iza’ smrti,  ostaje večno pitanje. Ali ‘kao što daleko seže naše vidno polje’ i gotovo se gubi u beskonačnosti prostora i vremena, tako smo svesni da iza naše konačnosti stoji još neka konačnost i tako ad infinitum.

Kada ovako postavimo stvari, onda nije bitno da li je glavni lik običan mali čovek, neki poštar koji će zakucati na vrata i započeti bilo kakvu diskusiju, da li je to nečija majka ili sam Tolstoj. Sve nas isto pitanje potresa i razdire, a ironija je samo jedna od mogućnosti za rvanje sa egzistencijalnim nemirima i sa samom smrću, a od tog ‘ironičnog alata’ ni Ivana Dimić ne odustaje.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s