Moć pozitivne misli

Dobili su je kasno. Samo nju. Za majku, 37-godišnju domaćicu ona je postala život, sve. Odmah po rođenju – crven končić oko ruke, za svaki slučaj.

Uljuljkana životom jedinice više srednje klase živela je život iz bajke. U provincijskoj školi standardno – odlična. Kada bi i kojim slučajem dobila pogrdu, barem naznaku da mora više i bolje, tu je bila majka da rastera sve tamne oblake sumnje nad njenom princezom i uveri je da je ona upravu a da nastavnik greši. Otac, sav u svome uspešnom poslu, nije se ni mešao.

Uvek blago podignutog nosa, teško je pronalazila drugove. Obično je sama obitavala sa svojim skupocenijim igračkama. Na retka pitanja koje je kao dete upućivala majci o prijateljstvu i zašto ga ona ne pronalazi, majka je spremno odgovarala da drugi nje nisu dostojni, da je ona Ta, jedinstvena i neprocenljiva i da nju čuva Bogorodica, Sveta Petka i svi anđeli…

Zlatno jaje koje je majka sagradila oko nje na tren razbio je pubertet: hormoni za gospodara imaju samo sebe i nikakvim Bogorodicama i Petkama se ne pokoravaju. Usled nedostatka pažnje dečaka po prvi put je i shvatila – debela je. Od detinjstva je kljukaju za uvek obilnom trpezom gde bi svako prejedanje pozdravljali kao svojevrsni uspeh. Sada je jasno. Ima sebe ispred ogledala a ima i poster Rijane na zidu. Svoje telo i telo Rijane – ni blizu. Takva nikada neće naći svoga princa koji joj ceo život obećavaju.

Umesto borbe s tim, opet je priskočila majka: otkrila joj je moć pozitivne misli. Davši joj knjigu Luzje Hej, ona je otkrila da sve već ima, da je savršena, kako i ona sama to zna sve ovo vreme. Potrebno je samo da veruje. No, vera bledi, nema čuda da je okrepe. Čim bi se oblaci sumnje iznova nadvili nad njom ona bi novu knjigu u ruke. Lujza, Bučevićka, Vujičić, Pael i svi ostali koji su je uverili da ima punu kontrolu nad sobom, da joj je život savršen (kao i ona sama) i da ide svojim dobro utabanim smerom. Potrebno je samo da pozitivno misli.

Njeni vršnjaci su otkrivali čari prvog petinga, zavijali prve džointe i pili prva piva dok je ona nadmoćno posmatrala taj svet  sa svoga trona “Pozitivne misli”. Došlo je i vreme maturske ekskurzije. Po nepisanom, ali čvrstom pravilu školskog autobusa, frajeri bi sedeli nazad, oni nedefinisani u sredini, a štreberi i čudaci napred – pored nastavnika. Nije imala s kim da sedne. Ni tada nije shvatila da je sama, smestila se na sedište odmah iza vozača, pored njegove torbe. Svi su seli i započeli graju, ona je započela da čita U vorteksu ostvarenih želja, perverzno verujući da, dok god drži tu knjigu, drži i kormilo svoga života.

Vozač je bio nešto nervozan. Konstantno je razvlačio svoj romboidni džemper, osećajući da ga steže oko vrata iako je bio toliko iznošen da je skoro i oblik izgubio. Levom cipelom, potpuno izgužvanom na pregibu od dugogodišnjeg stiskanja kvačila i kočnice, koju bi obično držao sa strane, mirnu ali i spremnu, sada je uznemireno lupao po podu autobusa, potpuno van svakog takta. Nije mu lako. Dok on vozi ove napaljene i bubuljičave maturante u Crnu Goru, sina su mu regrutovali i poslali na administrativnu granicu sa Kosovom gde su skoro izbile čarke i puškaranja – opet su se balkanski moćnici, zagrejani obećanjima svetskih moćnika, zaigrali rata i opet ispaštaju takvi – sinovi običnih ljudi, dete ovog bezimenog vozača autobusa.

Uzeo je telefon da okrene ženu ne bi li barem nagoveštaj o svome sinu dobio verujući da bi se prvo majci javio. Pritiskajući tipke na telefonu svojim od rada debelim i od lošeg alkohola oteklim prstima, instiktivno je pridigao pogled i ugledao psa koja u tom momentu iskočio ispred autobusa. Naglo je skrenuo ne bi li mu spasao život ali i spasao autobus od fleka krvi i iznutrica. Izgubio je kontrolu. U nezaustavljicom naletu zaštitna ograda bila je probijena i autobus se uputio ka provaliji.

Odmah iza njega, ona je zastala na rečenici: „Svako je kovač svoje sreće i svako može uticati na sopstveni život pomoću Zakona privlačenja“. Slučajem, preživeli su pojedini i to baš face iz pozadine autobusa. Svi napred: i vozač i nastavnici, svi štreberi pa i naša princeza našli su svoj kraj u hrpi iskrivljenog metala koji je kao i uvek izgubio bitku sa crnogorskim kamenom. Ne znamo šta je joj je bila poslednja misao ali sa sigurnošću možemo tvrditi da je bila pozitivna.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s