Veče kod kuće

Kada ste student iz unutrašnjosti to ima svojih prednosti- nikom ne objašnjavate zašsto baš tad morate da izađete, da obećavate da ćete se vratiti kući u dogledno vreme i slično. Studiranje u gradu koji je desetinama ili stotinama kilometara daleko od roditelja nosi sa sobom i neke manje lepe stvari kao zadatke- nauči da se brineš o sebi, čisti, peglaj, snađi se i preguraj još 3 dana dok ti tvoji ne pošalju nešto novca, a kad dosadi hrana iz prodavnica i menzi i kad se uželimo kolača i torti, tad pakujemo stvari i idemo svojima.

Jedan sam od onih koji zavičaju idu retko jer su beogradski vikendi mnogo zanimljiviji. Međutim, kako mi je dojadilo pranje odeće, a sa novcem nisam najbolje raspolagao odlučio sam da se malo sklonim sa prestoničkog asfalta.

Ovde bi trebalo istaći i mazohističku potrebu da se kofer vuče po ispucalom betonu i pri tom osluškuje buka koja dovodi do ludila.

Zanimljiv mi je taj odnos koji mi,„došljaci“, imamo prema mestu odakle smo. Volećemo ga i mrzeti, uvek ćemo kritikovati rodni grad i ljude u njemu, ali ćemo ga i braniti pred drugima. Stvorimo ideal od tih provincijskih gradova, baš kao što smo pravili kolače od blata kada smo bili deca. To možda jeste kolač, ali je i dalje blato (nadajmo se da sa blatom niste zahvatili i još nešto). U tim malim, ušuškanim gradovima još uvek se kriju neostvarene ljubavi, prijatelji, poznanici, čak i ona vrsta ljudi kojoj se javljate jer se, eto, znate iz viđenja, ma šta god to značilo.

hiker-1607078_960_720

Nekoliko minuta pred ponoć ušao sam u kuću, u mrklom mraku napipao  prekidač za svetlo, vrata za mnom su se zalupila i, ne izuvajući se, popeo sam se na sprat, tegleći stvari za sobom. Nije bilo nikog ko bi me dočekao, niti nekog  za razgovor. Nakon što sam se smestio, napravio haos u sobi koja je bila moja nekih 12 godina, počeo sam da razmišljam malo o godinama koje su prošle. Da se razumemo, nisam ja od onih koji u prošlosti žive, koji se grčevito drže za nju i ne usuđuju se da krenu dalje. Meni, to što je bilo, to što je prošlo i nije naročito važno. Uvek mi je draže  maštanje o sutra, razmišlajnja o budućnosti i pravljenje planova iznova i iznova.

Ipak, večeras mi je bila neophodno prisećanje, premotavanje. Našao sam sve knjige koje su mi ljudi kupovali, iščitao sve poruke, želje, posvete napisane na unutrašnjoj strani korica, ali, kako ništa od svega toga nije moglo da nahrani moju potrebu, bacio sam se na ozbiljan posao- iskopati neki od dnevnika. Nakon podužeg traženja (i još nereda, papirića, omota svega i svačega, isečaka iz novina) našao sam jednu od tih beležnica. Da sam kojim slučajem nekakav buržuj, pa da imam veliku biblioteku, bilo bi potrebno dunuti prvo prašinu sa korica koliko dugo nisam otvarao taj dnevnik. Žao mi je što nisam više ludovao, što nisam bio divalj, što se nisam usudio da trčim dalje i brže. Polako postajem svestan koliko vreme brzo protiče, ali i da mogu ne bih ga usporio. Zaista, zašto bih?

Da li bismo cenili trenutke sreće ukoliko bismo mogli da ih ponovo vratimo u stvarnosti? Ne verujem baš u to.

old-1130743_960_720

Razmišljam još nekoliko minuta o svemu tome, o svoj neverovatnosti života i vremena i pokušavam nekako da se rešim svih stvari razbacanih po sobi. Ipak odustajem, ne mogu ja to. Isuviše je kratak život da bismo bili toliko pedantni, toliko čisti. Dok se nalazim u onom stanju između stvarnosti i snova beležim „Prošetaj sutra svim onim uličicama kojima automobili retko prolaze, gde se deca i dalje igraju i gde još uvek sija sunce“.

Foto: Pixabay

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s