Zapisi iz dubine uma Dostojevskog

ʺMeni ne daju da budem dobar!ʺ reči su koje već sedam godina odzvanjaju salom Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To su jedne od onih reči koje ostaju urezane u ljudski um i  umeju da prate svaku čovekovu misao i delo.

Napisao ih je Fjodor Mihajlovič Dostojevski, davne 1864. godine, a prvi put na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta izgovorio ih je fenomenalni Srđan Timarov. Predstavu ‘Zapisi iz podzemlja’ režirala je Ana Đorđević 2010. godine. Prema njenim rečima ʺovo je priča o nečemu što se dešava uvek, što se dešava sada, ovog trenutka, a ponajviše, to je priča koja će se tek dešavati, u budućnosti, koju tek naziremo, vizija onoga ka čemu čovečanstvo nezaustavljivo ide.ʺ

Ovo nije jedna od priča sa nekom posebnom radnjom i velikim zapletom. U njoj se ne pojavljuje mnogo likova, a čini se da za tim nema ni potrebe, jer je svaki od njih neverovatno kompleksan. Nakon više od pola decenije, ova predstava i dalje je aktuelna.

EMA7393.jpg

Pametan i iskren čovek u lavirintu koji je pun moralnih dilema, ljubavi, mržnje, krivice, stida, poniženja, kaputa od fokine i dabrove kože… lavirint kojim se širi miris zla. Kako pronaći izlaz? Kolika je cena izlaza?

Kada Timarov izlazi na scenu, publika ne vidi ništa drugo do pomalo pogrbljenog čoveka izuzetno umornog lica koji nosi jeftin kaput od dabrove kože. Mnogi bi ga mogli nazvati jadnikom. Međutim, kada progovori, prvi utisak pada u vodu. U jednom delu predstave, on pokazuje zube i ujeda likove koji su ugledni činovnici, ljude koji imaju izvesno bogatstvo iza sebe. Bez novca, bez ugleda i bez prijatelja, Čovek postaje gromada, osoba sa integritetom, oličenje snage! Ali, ipak, dolazi do pucanja…

765x300-zapisi.jpg

ʺZapisi iz podzemljaʺ je jedan introspektivni i filozofski roman. Poznavaocima književnosti nije nepoznato da Dostojevski oseća određenu dozu naklonosti prema motivu zla, stoga je upravo taj motiv i jedan od glavnih u njegovim delima. Razumevanje zla i borba sa svakodnevnim zlom filozofske su teme, a pre svega, filozofska borba.

ʺJasno je i nedvosmisleno razumljivo da se zlo krije u čoveku dublje no što pretpostavljaju lekari-specijalisti, da ni u kojem društvenom uređenju nećete izbeći zlo, da ljudska duša ostaje ista, da nemoralnost i greh proizilaze iz nje same i da su, najzad, zakoni ljudskog duha još uvek toliko nesaznani, toliko nepoznati nauci, toliko neodređeni i toliko tajanstveni da nema niti može još biti lekara, čak ni konačnih sudija, postoji samo onaj koji kaže: Moja je osveta i ja ću vratiti!ʺ (Dostojevski na čitanju Ane Karenjine)

Ono što ova priča može da nauči publiku jeste da u svetu oko nas postoje i Simonovi, i Lize, i Trudoljubovi, i Zverkovi, i Ferfičkini. Ali, gde je Čovek? Da li je on u svakom od nas, kao jedan uskovitlani pakao ili se jedna takva figura gubi? Ja, kao večni zaljubljenik u Zapise, verujem da se On nalazi u svakom od nas.

Čvrsto verujem da će se svako ko bude gledao ovu predstavu, u jednom trenutku zapitati šta predstavlja podzemlje. Da li je to život? Da li je stanje uma? Ili možda pakao o kojem nam je Dante pripovedao? Za koji god odgovor da se odlučimo, jedno im je zajedničko – u podzemlju je oluja. Emocije se bore jedna sa drugom, misli se kidaju, žele da izađu iz glave, ali im je teško. Samo one najsmelije izlete, pa onda na njihovo staro mesto se pojave osećaji krivice, stida, kajanja, ponekad i besa. Strasti se dižu kao talasi i Čoveku je ponekad vrlo teško da ih obuzda. Ali, sve ovo što je navedeno – upravo su stvari koje čine čoveka. Ko sam ja bez sopstvenog pakla? Ljudi se bore sa olujom u potrazi za odgovorom…

EMA7534.jpg

Još jedna od genijalnih ideja Dostojevskog jeste da svaki lik u delu ima lično ime, međutim, glavni lik nema. Čitaoci i publika jako malo znaju o njemu; drugi likovi ga zovu ‚Čovek‘, samo se u jednom momentu pominje njegovo zanimanje. Ali, opet, ja sam imala kroz celo delo i predstavu utisak da ga znam, da sam nekada osećala te emocije koje on oseća i da sam sigurno barem jednom izgovorila kao opravdanje rečenicu ʺMeni ne daju da budem dobra!ʺ u onom trenutku kada sam uradila nešto nemoralno.

Iako svi živimo u podzemlju, Dostojevski ipak ima jedan jako pozitivan i lep pogled na življenje. Mnogo je bolje biti živ nego mrtav. Živ čovek može ujutru da popije šoljicu čaja, a mrtav to nikada više neće moći. Bolje je biti živ, pa makar bio bolestan i zao čovek… sa bolom u jetri i sujeveran. Ali sesti sam sa sobom i šoljicom čaja u ruci, dok mećava lomi sve kao pijan čovek čašu u kafani, ipak je nešto što je neprocenjivo.

Na kraju, ne mogu a da ne pitam sebe, a i Vas, zar nismo svi zapisi iz podzemlja?

foto: JDP

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s