Čovek je veliki fazan na ovom svetu

 

Da nije Nobelove nagrade verovatno knjige ove žene nikad ne bismo videli na srpskom jeziku. Ženski pisci se kod nas sramotno malo prevode osim ukoliko je u pitanju erotska literatura.Hvala dakle Nobelovom komitetu što je obratio pažnju na stvaralaštvo ove izvanredne spisateljice a nećemo se baviti uvek aktuelnim polemikama da li je baš zaslužila to priznanje ili ne, samo ljudi koji ne razumeju knjževnost mogu da misle da bilo koja nagrada može da uspostavi poredak pisaca po kvalitetu.

Rodjena u Rumuniji 1953. Herta Miler je emigrirala 1987. u vreme kad režim dostiže vrhunac neljudskosti pred neizbežni pad. Ova knjiga govori o porodici rumunskih Nemaca, koji pokušavaju da se dokopaju Nemačke. To su one podunavske Švabe koje su se selile prateći veliku reku i formirale svoje zajednice od izvorišta Dunava do ušća. Bilo ih je i kod nas, ali nećemo o lekcijama iz bolne istorije.

Nemci su u Rumuniji posle II Svetskog rata bili građani drugog reda, pogotovo ako su imali bilo kakve sa Hitlerovom vojskom kao njen otac. Herta će u svojim romanima obraditi sudbine mnogih svojih sunarodnika i prijatelja koji su patili pod komunističkim režimom i zato će biti od mnogih ocenjena kao antikomunistički pisac. Ipak, ako se distanciramo od toga u kojoj se zemlji priča dešava i koji je sistem u pitanju uvidećemo da je to univerzalna priča o ljudima koji osećaju da moraju da napuste svoj rodni kraj u potrazi za boljim životom. Tako blisko nama, zar ne?

covek_je_veliki_fazan_na_ovom_svetu-herta_miler_v.jpg

Pomalo neobičan naslov je zapravo rumunska poslovica koja aludira na čovekovu nespretnost u kretanju kroz život. Radnja se dešava u banatskom selu, nekad većinskom nemačkom, iz kog Nemci odlaze a vlast u njihove kuće naseljava ljude iz pasivnih krajeva. Starosedeoci i došljaci se čude jedni drugima i veoma slabo komuniciraju. Vindiš i njegova porodica čekaju da im se dozvoli da odu u Nemačku ali da bi došli do dragocenog pasoša moraće da istrpe brojna poniženja. Između njih i onih koji su otišli i onih koji su odlučili da ostanu odnosi se menjaju i počinje da se razvija nepoverljivost.

Nije poželjno praviti analogije ali atmosfera ovog dela i lirska rečenica mene su asocirale na naše velike pisce Crnjanskog i Kiša. Svi oni dele iskustvo odrastanja u melanholičnoj Panonskoj niziji, gde nemaš brda da se sakriješ! Idealna muzika uz ovu baladu od knjige bi bila ona mađarska “Sumorna nedelja” mada se ovaj kratki roman neće završiti samoubistvom.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s