Gubitak nevinosti

Nije to puka penetracija, s muške strane, ove ili one vagine. To je mnogo više, to je trenutak kada stupaš iz sveta bajki u realnost, u život.

Isprva sve je jasno. Nindža kornnjače su dobre – Bibop i Rokstedi loši. Duško dugouško je kul, a Elmer je, jelte, davež. Dovoljan je okidač i da se sve sruši, da sve okrene i da se jasni svet dečijih očiju pretvori u zbrkanu svetlost kaledioskopa tame, besmisla i užasa. Toga okidača, moga gubljenja nevinosti, se jasno sećam. Poput vakizašija samuraja koji čini harakiri, duboko je prodreo u mene, u predelu stomaka i naglo zaokrenuo ka srcu i tu ostavio trajni pulsirajući ožiljak.

Na putu od moga stana, ispunjenog bajkama, srećom i pravednošću, do babine kuće prolazi se napuštenim delom grada, bivšim gradilištom koje je obraslo u rastinje. Po sredini njega – improvizovana stazica, sačinjena hiljadama koraka meštana koji bi tim putem prekratili sebi vreme i brže izbili na glavnu cestu. Sasvim običnoga dečijeg dana, obavljajući sasvim obične „posliće“, sa majkom sam prolazio tuda, na putu ka babinoj kući. Na jednom mestu, ničim primetnom, majka je zastala i uprla prstom. „Evo, tu. Tu je neki manijak silovao moju školsku drugaricu“, rekla je meni, osmogodišnjem deranu koji je uglavnom bio nastanjen u oblacima. Ispričala mi je dalje da se nikada ona od toga nije oporavila, trajno je ostala osakaćena. Ubrzo se ugojila, izolovala i otrgla. Iskreno – ništa: kao da ništa nisam ni čuo, nikakav trag.

Ipak, danima kasnije, opet na ulici s majkom, sreli smo nju. Išla je preko puta, gegajući se s noge na nogu sa grčevitim osmehom preko lica koji nikada nije skidala i koji je koristila kao slabašni štit protiv sveta koji ju je unakazio. Mahnula je. Imala je preko 30 godina, hod devojčice i kez bolesnika. „Eto, to je ona jadnica. Sećaš da sam ti ispričala? Uh, i sad mi je teško…“, rekla mi je majka. A ja – opet ništa. Nastavio sam dalje u svome svetu Rendžera, Toma i Džerija, čokolina, pravde i smisla.

Sada mesecima kasnije, opet sam išao poznatom stazom, ovoga puta sam. Najednom, pogledao sam na To mesto, prostor gde je život jedne osobe zaustavljen, uništen. Svet se oko mene suzio, crnilo mi je obuhvatilo vid i fokus mi je stao samo Tu: na To parče ove planete koje nazivamo Zemljom, gde je pukim slučajem manijak baš na nju naleto, slabašnu devojčicu i krvnički je silovao. Parče zemlje. Čistina. Čitav moj svet pao je Tu. Kako dalje? Kuda? Zašto? Pa sve ove godine lagali su me crtaći, bajke i roditelji. Laži! Gde je bio Betmen da je spase? Supermen?! Šta je, za ime Boga, bilo bitnije u tome momentu nego spasti nju od njegovih nasrtaja i prokletih kandži i manijačkog uda?!

                Da se vratim na početak, pentetrirao sam godinama kasnije. Ništa mi nije predstavljalo, osim možda samo kretensku pohvalu u još kretenskijem društvu. Pravu nevinost izgubio sam Tu, i, iskreno, rado bih je menjao za ovu drugu.

emre

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s