Ovo malo leta

on

Godine i godine zime ne bi bile dovoljne da zaboravim ovo malo leta. Ovde nema vremena i svake noći vetar donosi miris mora. One godine kada su došli pesnici jedno drvo i ja smo skupljali kiše. Neki ljudi su odlazili, a znam da su imali, videla sam da su imali, baštu punu sunca, kuću punu knjiga, svakog jutra malo vedrog neba. Nešto se ipak ne može zaboraviti.

To moje drvo iz godine pesnika zvuči kao talasi. Svakog leta između nas prolaze ko zna kakvi životi u ovom vremenu koje ne postoji. Ne mogu da me uznemire ni svi ratovi sveta u tom nikakvom prostoru. Ništa nije dovoljno loše. Jedino me nekad boli glava u ovim kopnenim gradovima. Razumem zašto je sunce bilo bog i zbog čega se kiše prizivaju. Godine i godine zime ne bi bile dovoljne da zaboravim ovo malo leta.

U tom životu hladnoće sve bi noći sanjale da su zalazak sunca. I sneg da je more. I ja da nema vremena.

Negde daleko, daleko u svemiru i dalje putuje svetlost svakog dana koji je prošao. Nikad neću prestati da mislim da se svi dani čije svetlosti putuju ponavljaju. Sigurno sada između nekih nepoznatih zvezda ponovo pijemo vino i glasno se smejemo. Isto, sasvim isto kao onda.

Ako se ipak svetlosti dok putuje nešto dogodi, dani se menjaju. Tada nastaju oni ko zna kakvi životi koji prolaze u ovom vremenu koje ne postoji. U nekom od tih života godine i godine zime bile bi dovoljne da zaboravim ovo malo leta. Sanjaju noći da su zalazak sunca. Vetar donosi miris mora.

U jednom životu sam na ostrvu i ne znam jezik kojim ljudi tamo govore. Čitave večnosti gledam u talase i zamišljam reku. Ta reka izgleda kao da stoji, uvek, osim kada najteže kiše na svetu padaju. Tada je veća i od mora, i vedrog neba, i ovog ostrva na kojem ne moram da brinem, jer ne znam jezik kojim ljudi govore. Mislim jedino o pticama i o tome šta one rade kada kiše padaju. Ne znam da li mogu da lete kada su kiše baš teške, kao one onda. Sećam se da tada nije bilo ptica. Nije bilo ničega. Osim, eto, tih neprestanih kiša.

Ovo malo leta bi moglo da traje zauvek.

Sanjaju noći da su zalazak sunca i sa pticama je sve u redu. Prolaze ko zna kakvi životi ali nije važno u ovom vremenu koje ne postoji i glasno se smejemo.

Godine i godine zime ne bi bile dovoljne.

 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s