Postoji li šta gore od mrtvog čoveka koji ipak živi? Glavni motivi u predstavi ‘Švabica’ u režiji A. Đorđević

Piše: Jelena Joksić 

Da li se čovek ikada zapita kolika je težina reči “uvek“ i “nikad“? Čini se da se ove reči ponekad olako izgovaraju, bez razmišljanja o posledicama. A posledice su velike…

Predstava “Švabica“, u režiji sjajne Ane Đorđević, već osam godina oduševljava publiku Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Rađena je po istoimenoj pripoveci Laze Lazarevića. Dopustiću sebi da nagovestim neke od razloga zašto je ‘’Švabica’’ jedna od najkvalitetnijih predstava i svakako od onih koje ostavljaju veliki utisak – To je priča tokom koje ćemo konstantno tražiti svetlo na kraju tunela, ali ono se neće pojaviti.
Laza Lazarević je napisao svoju ispovest, u kojoj se oseća kajanje, oseća se ljubav i potreba da se kaže svetu da je nekada, negde postojala jedna Švabica koju je iskreno voleo jedan Srbin. Međutim, na prvi pogled može se učiniti da je ovo jedna obična ljubavna priča. Lazarević ipak odlazi jedan korak iznad toga i kroz celu pripovetku, bavi se pitanjem rodoljublja koje je za Srbiju u devetnaestom veku bilo od izuzetne važnosti.

20371069_1730983970262641_1805187949_n

Čovek koji je rođen u takvom vremenu, usuđujem se da ga nazovem patrijarhalnom, nema prostora da izgradi sebe kao slobodnu ličnost i da pusti svoje emocije i misli da budu slobodne. Čovek je zarobljen i prinuđen je da sopstvene interese podređuje interesima zajednice. Međutim, zar ljubav tada ne postaje jedini pokretač ka slobodi?

Miša Maričić predstavlja simbol borbe sa osećanjem rodoljublja i egzistencijalne krize iz koje je jako teško izaći. Ljubav koju je osećao prema Ani Gutjar dala mu je želju i verovanje da postane slobodan čovek kojeg više ne vezuju okovi domovine i rodoljublja. Kroz ceo svoj boravak u Berlinu, u njemu se biju dve jake sile, koje se sve vreme prepliću, pokušavajući da nadjačaju jedna drugu. Miša je svestan koliko je ljubav prema Ani jaka i iskrena, ali ono što ga najviše muči, on zna odakle je i nikada ne zaboravlja svoje poreklo. ‚Šta će reći majka i sestra kad budem doveo Švabicu u Srbiju?‘ je pitanje koje stoji kao oblak koji ispušta pljuskove na njegovu glavu i ne dozvoljava mu da ode putem kojim želi da ide.

Sa druge strane, Ana se prepušta ljubavi i dopušta da je obuzme i da ona postane suština njenog života. Ona prihvata celom svojom dušom i telom Mišine reči da će je uvek voleti i ljubiti i da će imati zajedničku starost. Bez sumnje u iskrenost njihovih osećanja, Ana postaje simbol prave ljubavi.

20371207_1730984010262637_741094645_n

Ana je verovala u uvek, a Miša je izgovorio nikad.

I pored svih životnih uspeha, Miša je znao da je njegov život promašen. Kao Raskoljnikov, u Zločinu i kazni, koji psihički oboleva zbog krivice i kajanja, na sličan način i Miša postaje depresivan i tragičan lik. Posle toliko godina gradjenja karijere i prehranjivanja svoje porodice, on i dalje nije našao zamenu za Anu Gutjar. Shvatio je da mu je preostala samo jedna stvar – da je nađe. A Ani je, nakon Mišinog odlaska iz Nemačke, ostalo samo da umre…

Razmišljajući o Švabici, neminovno se nameće pitanje tuge koja nekako uvek prati velike ljubavi. Mogu li biti toliko hrabra da pitam sebe da li su sve prave ljubavi tužne? Sa jedne strane pronalazimo ljubav koju osećamo prema muškarcu/ženi, a sa druge strane se nalazi ljubav prema zemlji, tradiciji i nacionalnosti. Koja je od njih dve jača?

Miša za života nije uspeo da izgura kamen do vrha brda i pređe poslednju prepreku ka istinskoj sreći i oslobađanja od dužnosti koju oseća prema svojoj domovini. Time je postao samo još jedan Sizif. Mogao je postati retko srećan i slobodan čovek.

Švabica nije priča o nekom koliko god potresnom, opet i običnom umiranju, ili o ljubavnoj vezi i njenom osujećenju, već je priča o sudaru osećanja ljubavi i dužnosti, priča o emocionalnoj smrti koja ima razmere tragedije.“

20371160_1730983980262640_1196547230_n

Smrt nije jednoznačan pojam. Lako bismo živeli da jeste. Ne izazivaju je samo virusi i bakterije, već često to umeju i reči. Reči ‘’Uvek ću te voleti, ali nikada ne možemo biti zajedno.’’- svakako spadaju u hladno oružje. Postoji li šta gore od mrtvog čoveka koji ipak živi?

Zapis Iz Podzemlja

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s