pravili smo najlepšu kafanu na svetu

on

Govorim kako idem kući, a mislim na iznajmljeni stan i svaki put kao da lažem. Mada, evo, već je večnost prošla kako sam češće ovde nego tamo u toj kući koja me je volela i učila da hodam i govorim, na tim ulicama po kojima sam padala i ustajala i previše rano počela da pijem, ispred kafane, u sred zime, gde sam delila cigaru mada nisam znala kako da uvučem dim, gde sam se smejala svemu što postoji na svetu. I jednom sam umrla, i jednom poginula, moji su prijatelji plakali, i dalje nekad plaču kada se sretnemo, a ja ne mogu, ne znam kako, ne umem da pustim, eto, baš ništa što volim. Imam to jedno drvo tamo i tu ću da se obesim kad nemam ni more, ni kiše i sećanja kad me ostave, kad sve osim drveta prestanem da prepoznajem.

Postojao je jedan san. Mislim da je bio moj.

Mamurnog jutra za šankom, još je bilo leto, ja kažem: „Hajde da odemo odavde i nađemo mesto, bilo koje mesto, i napravimo nešto da bude dovoljno. Ovde već dugo nikome nije dobro i gleda me drvo.“ Čitav grad, ili bar ono što ja smatram gradom, pošao je sa mnom.

Bilo je to mesto u kojem su ribari uveče svojim čamcima išli da bacaju mreže. Ujutru bi prodavali ribu, školjke i rakove. Znali su da mi kažu najbolje načine za pripremu te hrane, uz belo vino, obavezno belo vino.

U takvom mestu, od kuće pored mora pravili smo najlepšu kafanu na svetu. Svako je radio šta ume, a oni koji nisu umeli ništa samo su pili. Mada, ne treba misliti da to nije važno. Neka bi vremena bila prazna da nije bilo te još jedne čaše pored one moje.

Kuća je imala prizemlje i sprat. Na spratu nekoliko soba u kojima smo živeli. Neki nisu voleli gužvu pa su svoje noći i ponekad dane provodili po iznajmljenim stanovima. Uvek su znali da imaju gde da se vrate i to je bilo dovoljno. U prizemlju kafana sa velikim prozorima od poda do plafona. Ne znam sada da je opišem, uvek drugačije izgleda. Nekad je samo šank, a nekad soba i u njoj 5000 ljudi. Sa dignutim čašama. Ispred kafane bašta. U njoj jedno drvo limuna i još svašta nešto, samo se više ne sećam šta. I more. Uvek more. I miran život. Normalan život kakav imaju oni ljudi što nikad nisu mamurni.

Ko zna čiji je to san bio. Sad kad pogledam, možda i nije moj.

Nesvesno nekad kada u nekoj kafani vidim nešto što mi se dopada kažem sebi da to moram da zapamtim, jer baš to i mi moramo imati. Na primer, jednom sam videla kako čaše za pivo drže u frižideru, stvarno je bilo dobro to pivo, i ta hladna čaša. Na drugom mestu vidm akvarijum i u njemu zlatnu ribicu, a ispred akvarijuma stoji kutija i svako može da na papir napiše želju, odnese je zlatnoj ribici i da se valjda nada. Pamtim i neke slike na zidovima, stolove, stolice, muziku, kafu i svakakve stvari. Mislim, moramo i mi imati, a više ne verujem ni da je taj san ikada bio moj.

Nekad se isto nađem u gradovima i vidim more pored, onda tako, iako o tome više ne mislim, biram mesto, biram kuću gde bi bilo dobro, gde bi bilo dovoljno. Mada san, već odavno, nije moj.

Tražim neki drugi san i neko drugo mirno more da mi bude dovoljno.

Tako jednom sanjam Indiju. Neki moji prijatelji i ja smo otišli tamo. Svađali smo se sa nekom decom. Cigani mali, psovali su nam majku, a i mi smo njima. Posle smo jeli neku lošu hranu. Meni su javili da me zovu na telefon neki ljudi. Odjednom se san menja i ja sam u govornici, a napolju kiša toliko pada da ne čujem ništa drugo. Kažem neću doći u taj grad,spustim slušalicu i izađem na pljusak. Kasnije sam se stvarno sa nekim ciganima svađala. Isto su neka deca bila. Rekli su baciće kletvu na mene, imaju knjige crne magije, ja ih pitam da li umeju da čitaju, oni su mi onda psovali majku, i ja njima isto.

Zato što sam otišla u taj grad.

Dok sam tako tražila taj novi san desilo se da smo pili tri dana bez prestanka.

Prvi dan nateram taj čitav grad da ostane celu noć pored mene. Kažem im svašta, da su najlepši i najbolji, i sve na svetu, i odakle meni da želim druge snove, i smejem se sebi, pa opet planiramo kafanu kakvu ćemo imati kad jednom zajedno odemo, samo da krenemo. Sutra ćemo.

Sutra je bilo neko nevreme. Bilo je dosadno. Neki moj prijatelj je plakao. Nije mi se svidelo. Kaže da ne može više taj grad, a ja kažem mi ćemo da odemo. Gledamo se tako i znamo da neće, jer ja malo lažem da ćemo zajedno praviti kafanu, sve to samo zato da bi ostali pored mene celu noć. Dobro je što je to bio drugi dan kako pijemo, pa niko nije ništa sanjao, kao ljudi što nikad nisu mamurni.

Trećeg dana se spakujem i odem. Zatvorim se u iznajmljeni stan i ostanem tamo mesec dana i pijem dovoljno da ništa ne sanjam. Jedne noći zaboravim i u snu se nađem u gradu pored mora, ponovo, samo, taj grad je pod snegom i ja se penjem na neku tvrđavu što tu postoji, okliznem se naravno i padnem sa tvrđave i ništa, a rekli su videću ceo svoj život.

Posle više nije bilo ništa da se pije.

Najgori san je soba, u njoj 5000 ljudi sa dignutim čašama, niko iz grada, a meni je dobro i dovoljno.

I dalje nemam novi san pa teram grad, ili bar ono što ja smatram gradom, da mi govori o onom snu koji, mislim, nikad nije ni bio moj, samo zato da ne zaboravim, jer gleda me ono drvo, čeka da ostanem bez mora, kiše i sećanja, da se lepo obesim.

Psujem majku ciganima što me nisu odveli na jug.

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s