Sići sa zvezde

Ne verujem u proviđenja, horoskope, sudbinu. Sloboda je jedna, nedeljiva, potpuna i neprocenjiva. Ako i parče sutrašnjice nam odredi zvezda il’ karta čitava Sloboda nestaje. Moje sutra sačinjeno je od mojih i svih naših postupaka i svi delimo tu jednu Slobodu koju svakodnevno silujemo sujeverijem dok ona trpi i nepromenljiva istrajava izvan, unutar i oko nas.

Ipak, dešava se. Sama Sloboda se poigra sa mnom i veru u nju samu mi poljulja sletom slučajnosti koje bez proviđenja teško mogu razjasniti.

Daleko je od prvog, ali je prvi stalni posao. Mašina me je obuzela, svojim hladnim metalnim mehaničkim rukama zagrlila me pružajući mi toplotu i sigurnost gde se njena užarena utroba privila oko moga srca i obećala mi stalnost, život, platu. S druge strane, od nazad, njene metalne ruke s leđa su me pritisle, istoj toj utrobi privile i ledeni val, koji inače drhtava leđa, protresao preteći mi i pokazujući da više nisam skroz svoj, da deo mene (barem 40 sati nedeljno) sada je njen, da se taj oganj u njenoj utrobi mora stalno podgrevati i to upravo mojim radom i mojim vremenom gde ustvari ja sam izgorevam kao čovek i svaki plamičak više u njoj je deo života manje u meni. Dobro. Moram raditi da bih jeo, a jedem da bih živeo.

Jutro pred prvi radni dan. Ustajem dok je još mrak. Mogao bih i kasnije ali započeti dan bez ogromne šolje jake domaće kafe i barem pola sata čitanja, ne mogu. Od prve kafe i prve prave knjige jutra mi tako izgledaju, evo već 15 godina. Neću sad menjati, ujutru sam samo svoj, nema drugih i drugog – samo kafa, knjiga i ja. Kosmičkim slučajem rođen sam 1 septembra. Opet slučajem zaposlio sam se u školi – taj prvi radni dan mi je i rođendan. Pažnjom voljene za poklon dobio sam sabrana dela Kiša koja počinjem da čitam iznova (inače gotovo nikad ne čitam knjigu dva puta, isuviše me grize savest naspram hiljade dela koja čekaju da budu pročitana i pisaca istih koji sa prezirom posmatraju kako traćim vreme na već pročitano dok njihovo delo stoji sa strane i čeka. No, ovo je Kiš i svi oni stoje u stavu mirno dok njega ponovo iščitavam).

Naravno, Mansarda prvo. Započeo sam je veče pre, nisam izdržao. To jutro čitao sam nju, mogao sam stati pred kraj, i kafa je već bila popijena. Opet nisam izdržao, morao sam je pročitati. „Sići sa zvezde“, odzovnile su mi zadnje reči druga Kiša i mehanički pomislih: „Dobro, sad se obrij i obuci uniformu“. Knjigu sam bacio na sto, tresnula je sudbonosnim treskom koji mi je čitavo telo, čitavo biće poljuljao. Naslov – „Mansarda“ – me je gledao pravo u oči, probio mi beonjače silovitim ubodom i unutar njih zavrnuo koplje za maksimalni učinak, za potpunu realizaciju. Zašto ti?! Zašto baš „Mansarda“ sada i ovde? Ovoga trenutka pred uniformu, pred početak životarenja od 8 do 16h?!

U redu je, sišao sam. Ali samo jednom nogom, još uvek sam u raskoraku…

Danilo-Kis-Mansarda-197x300.jpg

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s