Koferi puni svega

Nakon meseci natezanja, dogovaranja i otkazivanja mamine i sestrine posete konačno smo se usaglasili  da bi početak novembra odgovarao svima. Danima su njih dve planirale šta će poneti, šta će kupiti i gde će otići, a moram priznati da sam i ja bio nestrpljiv.
Te srede uveče na autobusku stanicu sam došao dvadesetak minuta ranije, nervozno lomio prste, tapkao nogom i čekao autobus koji nikako da stigne. Autobus je po svom običaju kasnio, ovog puta 15 minuta, a ja sam ostao bez dobrog dela živaca. Kada konačno stigoše, mama i sestra među poslednjima izađoše i izvukoše iz prtljažnika ni manje ni više nego 3 torbe i 2 kofera, a na leđima su već teglile ranac, odnosno staru školsku torbu. Više ne znam ni kako smo se dogegali do stana, ali me zato upala mišića i bol pri svakom odsečnijem pokretu podsete da to nije bio san. Mali stan bez hodnika, sa spojenom spavaćom i dnevnom sobom, postao je krcat što potrebnim, što nepotrebnim stvarima. Iz torbi izvadiše tiganje, šerpe, neku metalnu posudu sa rupicama (izvini mama, ali ime joj nisam zapamtio), a bilo je tu i sirćeta, brašna i ulja. Neko od nas iz druge torbe izvadi stvari, pa su na jednom delu kreveta završili čarape i veš, na dnu ormara nađoše se košulje i pantalone. To prvo veče pretvorilo se u čišćenje, ribanje i sređivanje. Sir koji je godinu dana sazrevao u vakuumiranoj posudi završio je u kanti, mama je bila ta koja je bila dovoljno hrabra da se sa njim suoči, dok sam ja zamišljao kako će iz posude izaći nešto živo. U jednom momentu, iz kuhinje se začu: „Od kada su jaja“. „Kad si, beše, dolazila? Novembar prošle godine? Da, zaboravih. Od novembra prošle godine su“ odgovorih. „Što ih nisi poneo na proteste? Razmišljam da ti ih ostavim za sledeće“.

city-2939906_960_720

Ništa bitno ne rekosmo prvoga dana, a ni drugog jer dođoh kasno sa predavanja. Trećeg dana pođosmo u dužu šetnju koja se pretvorila u kupovinu ne preterano potrebne odeće. Mišići su i dalje pulsirali od opterećenja prve noći. Smejemo se, slikamo, pričamo, pokušavam sestri da ukradem štapić punjen eurokremom iz voćnog kupa, ali uz sve to nedostaje još nešto. Možda zbog činjenice da već narednog jutra putuju. Neka gotovo neprimetna teskoba stezala nas je oko grla. Marija (sestra) iz samo njoj znanih razloga postade mrzovoljna i poče da prigovara. Mama gleda i ćuti. Ja to ne mogu. Podžapasmo se, rekoh i da mi više ne dolazi, ako će me nervirati, da mi ne remeti mir. Mama moli da pazim šta pričam. Na kraju sam otišao na fakultet sat ranije jer nisam više mogao, trebali su mi prostor i vazduh. Kada sam došao u stan dočekala me je mama sa gumenim rukavicama i krpom, nešto je ribala po ko zna koji put, a Marija je spavala.

luggage-2020548_960_720

Narednog jutra nismo ni reč prozborili. Kasnimo sa polaskom jer mama po deseti put riba parket. Nekako donosimo torbe na početnu stanicu autobusa 56, ubacujemo ih, one sedaju, a ja stojim. Ćutimo, svako u svom svetu. Konačno progovaram: „Ovo nepotrebno pranje nije normalno. Zašto to radiš sebi? Zašto to radiš meni, ako već znaš da imam i razgovor za praksu na koji trčim sa autobuske?“. Udišem vazduh, a ona počinje da plače. „Ne, nemoj da plačeš. Zašto to radiš sebi? Nisam te zvao da već čiste sudove pereš iznova. Došla si valjda da se odmoriš.“ Smirujemo se. Neprijatna tišina potrajala je do trenutka kada su ušle u deo autobuske stanice gde se bez peronske karte ne zalazi. Naginje se preko okretne ograde , ljubi me u obraz, poželim srećan put. Nema neprijatnosti više, valjda sada sve to postaje nebitno. Kažem da se javi kada stigne. Ljubi me još jednom, a zatim žuri na mesto gde stiže bus. Sestra se vuče za njom.

Sada, sat i nešto posle ponoći, uz olovku, papir i limenku piva, razmišljam o teškim koferima i onome što se u njima nalazi. Nisu oni teški zbog tiganja, šerpi ili ćebadi. U te kofere mi smo spakovali bol, tugu, otuđenost. U jednu od onih malih pregrada ugurali smo prazninu. Tu negde spakovali smo i naše nade, snove i strahove. Tu, u tim koferima koje vučemo za sobom krije se ono što smo.

people-2586817_960_720

Fotografije: Pixabay

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s