Samo umri više

Prati te smrad. Svuda je, oko i unutar tebe. Mahom ćutiš, sam sa sobom a toliko bi toga rekao, makar i slušao. Usta zamru i poprime odur lešine koja se tu ugnezdila, crkla i truli. Neiskorišćeni organ, neizrečene reči, nepostojane rečenice i zaludne misli.

Ležiš i postojiš. Mogao bi sve al ne ide ti ništa. Sve je oko tebe, toliko mogućnosti. U neizmernoj i nepreglednoj industriji zabave nailaziš na samo dosadu. Dosada, dosada. Živ si, tu si, ali ništa. Ne osećaš ništa, ne ideš nigde.

Ima obaveza, jebeš ga, njih uvek ima. Uz ruku s prljavštinom talože se sve više , svuda. Dale bi ti smisao ali ne možeš, ne ide. Kada imaš ceo dan, a noću gotovo i da ne spavaš, odlažeš i ne moraš. Duboko u tebi gori orkan energije, besa, razočaranja, elana, ali izvan izbija tama, mlitavost i bezvoljnost. I sam se pitaš kako si ranije mogao, znao da sebi ispuniš dan. Šta si zaboga pa toliko radio?! Nikad serije, nikad filmove, uvek samo knjige. Knjige uvek tu kraj tebe, ne moraš ih ni čitati. Da su tu u blizini, da znaš da možeš nešto, pobeći negde drugde, na stranice drugih svetova ostavljajući ovaj tvoj besprizorni. Čitaš i sad ali malo, čisto kao podsetnik da ima nešto, da imaš klizavu slamku za koji bi se u zadnjem času uhvatio.

Šta da oblačiš? Staviti kaiš za tebe je maraton, vezati pertle triatlon. Imaš garderobe, taložila se godinama ko prašina i tuga. Trebao bi pola toga da pobacaš, eto obaveze! Nećeš naravno, ne možeš. Ležaćeš, gledaćeš u plafon bićeš ni tužan ni srećan, samo mrtav.

Jedino jutro ti ostaje. Ustaneš sa nekim lažnim elanom, ne znaš ni sam. Piješ jutarnju kafu, kao svi svuda. Deluje da znaš šta radiš. Na dnu šolje je i tvoje dno. Dan ti se završava tu: sa zadnjim gutljajem odlazi i zadnji smisao. Simultano i dogovoreno kreće glavobolja i umor. A tek si ustao…

Nećeš izaći. Možeš šetati, pa svi negde šetaju? Ne! Svi negde idu! Ti nemaš gde. Ako bi izašao tako, sam štetati nigde, bio bi kao oni koje si uvek sažaljevao, oni kojima je ostalo samo da čekaju poslednji trzaj i kojima na smrt ne smrdi samo iz usta već čitavo telo time odiše. Nije da nisi probao. Išao si tako, nalazio razne gluposti da uradiš napolju, najčešće zaludno trošio novce koje nemaš. Osećao si se kao kreten. Trošiš na gluposti i svi te gledaju, znaju da ne treba da budeš tu, znaju da nisi morao napolje, znaju da ništa ne radiš i da ti je ovo samo izgovor. A i kad izađeš tako, bacićeš par teških reči prodavačicama i to je to. Hodaćeš, ruku ukočenih pored tela, obučen neprikladno za vremenske prilike jer nisi danima izlazio, i ćutaćeš. Vratićeš se potom kući, u krevet, u svoju raku. Mrzeće te da skineš kaiš i patike pitajući se što si ih uopšte i stavljao, što ne kapituliraš pred svetom i priznaš da se nisi pronašao, nisi uklopio i da nisi za njega.

Mreš tako sećajući se razgovora, ljudi, doživljaja, života. Napolju zvukovi, kretnja, dešavanje, ljudi. Ti, sam u mraku, sa sobom. U tebi ništa, ni nagoveštaj.

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s