Šetnja

on

Kišne kapi padale su na četinare, klizile preko iglica i suve, hrapave kore i nastavljale svoj put ka ispucaloj betonskoj stazi ili bi prosto pale na, sada već mekanu, zemlju. Kroz odškrinuti prozor u prostoriju se uvlačila prepoznatljiva mešavina mirisa kiše i ozona. Zvuk koji je dopirao spolja stapao se sa otkucajima kazaljki sata stvarajući neobičnu, hipnotišuću muziku.
Duboko udišući opojne mirise i pomno slušajući opuštajući zvuk izgubio sam pojam o vremenu. Nisam više znao ni da li je zima, ili jesen ili, možda, proleće. Ko zna, možda je bilo sve pomalo, a, opet, ništa od svega toga. Dok sam ležao tako polusvestan onoga što me okružuje, spazio sam da je sto sada već skroz prekriven omotima čokolade, kao i onim braon, papirnim kesama koje se dobijaju u prodavnicama zdave hrane. Pošto su kuhinjska vrata i dalje razvaljena (letos sam uspeo da ih zatvorim za sobom, a nisu imala kvaku) mogao sam da primetim i sudoperu prepunu prljavih tanjira i čaša. Ne znam koliko je prošlo od poslednjeg pranja, ali izgleda da je vreme da se ta dosadna radnja ponovi. Nekada bih sudove prao odmah nakon upotrebe, ali u nekom momentu mi je postalo svejedno. Izgubio sam interesovanje za takve stvari. No, to me čeka sutra. Primakao sam stolicu prozoru, podigao venecijanere i zagledao se u kapi koje su se presijavale na svetlosti uličnih lampi. Otvorio sam prozore širom i istog momenta zapljusnuo me je talas svežeg vazduha, ostavljajući me zamišljenog nad onim što sam video. Zvuk kiše sada je prevladavao nad otkucajima sata. Vetar bi povemeno naneo kišu na sims, nekoliko kapi završilo bi unutra. Ne mogu pouzdano reći da li sam tako zamišljen i hipnotisan sedeo pet, 15 ili 25 minuta, možda je trajalo duže, možda kraće. Razmišljao sam o tom svetu napolju, o svežem vazduhu i kiši na koži. Ne pamtim kada sam poslednji put šetao po kiši. Samo šeteo, posmatrao predmete pored kojih bih prošao i disao. Ne, uvek bih bio izgubljen u nekom izmaštanom svetu, ne primećujući ono što je tu, što je stvarno.guy-2590045_960_720.jpg

Uočio sam par cipela kraj ulaznih vrata i pomislio kako bi bilo divno šetati se, osmatrati ulice kojima bih prolazio. Kako bi bilo lepo pokisnuti, vratiti se u stan i sa sobom uneti sveži miris mokre kose. Užurbano sam skinuo pidžamu u kojoj sam proveo poslednja dva dana, uskočio u odeću, zapertlao cipele tako da se dugačke pertle što manje vuku po mokrom asfaltu. Biće nezgodno odvezati mašnice dva puta obmotane. Možda će ostati čvorići zbog kojih bi moj ćale ludeo. Imam 21 godinu i čvoriće na pertlama.
Kada sam se konačno našao na ulici, počeo sam da upadam u stare zamke lutanja po sopstvenim izmišljenim svetovima. Trebalo je vremena ispetljati se iz te mreže. Petnaestak minuta kasnije i četiri ulice dalje koračao sam kroz realnost, posmatrao automobile koji su prolazili, upijao mirise, zvuke i slike. Ove noći shvatio sam koliko je spoljni svet zapravo lep i zadivljujući. Svakome je potrebno malo stvarnosti i šetnje koja rasterećuje. Ne kraju, ne možemo zauvek ostati zatvoreni u svojim ušuškanim snovima. Stvarni svet može biti isto tako lep, a i ako nije, može postati lepše mesto uz malo istrajnosti.tunnel-698518_960_720

Fotografije: pixabay

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s