Breme jednog nacionaliste

Nacionalizam podrazumeva ozbiljan nivo asketizma. Pojedinac se odriče onoga najverednijeg – samog sebe. Prihvatajući stvari kao date, kao deo „vere otaca“, tradicije, on njih ritualno ispunjava negirajući tada svoje misleće Ja. On mora da se saživljava sa radnjama koje vrši, nije dovoljno samo da ih odradi, on mora biti u ekstazi dok ih radi jer one potvrđuju njegovu predanost.

Breme nasleđeno od predaka, nacionalista nosi na svojim napaćenim leđima čitav život. To breme uvek je veliko, ogromno i opterećuje njegova leđa do pucanja. Ne samo da ga on mora nositi, već ga mora nositi zadovoljno: jer On želi iskupljenje tog bremena i, poput Kamijevog Sizifa, njegov nacionalni asketizam donosi nagradu van ovog sveta, gde se On (nacionalista) upravlja odricanjem od sopstva. Istovremeno, podrazumeva se žrtvovanje tuđih života za ideale istog Njega koji žrtvovanje želi, a kojim bi, kako računa, iskupio svoje breme.

Ako bi se breme donelo do kraja, što je i krajnji cilj njegovog nošenja, ono daje sve – vlast. Nacionalista se odriče svega, ali ne zarad ničega (u duhu budizma) ili carstva nebeskog (u duhu religija knjige) već zemaljskog nacionalnog carstva. U njemu će On biti na vlasti, ne direktnoj političkoj već mnogo zamagljenijoj i sveobuhvatnijoj – indentitetskoj vlasti. Nacionalista u momentu svog trijumfa konačno dobija zamišljane terazije da na njima premerava nacionalni polet svih kolebljivaca. Sam nacionalizam podrazumeva ozbiljno gibanje sopstva, gibanje koje je nacionalista odavno na sebi usavršio. Sada je On tu da primorava druge da savijaju kičmu pred naletom razarajućeg nacionalnog ponosa, ali samo On drži tasove nacionalne pravde i samo On zna ko je pravi nacionalista.

Askeza zarad dobijanja apsolutne vlasti – nije askeza. Ona je makijevelističko sredstvo koje svojim agresivnim nasrtajima svakodnevno atakuje na nas kolebljive, čiji indentitetski koren luta. Ako ste internacionalni – vi ste apsolutno zlo. Ako ste i nacionalni, nikada ne možete biti istinski nacionalni, jer On je taj koji drži tablice tih vrednosti. Te tablice su kolekivistički indentitet, bezdan koji može biti ispunjen samo onim što On kaže da je dovoljno vredno nacionalnog. Nacionalizam nema svoju knjigu učenja, svoja pravila, svoju istoriju. On mešetari od pojedinca do pojedinca, gde svaki svoje viđenje te pošasti projektuje na druge i zahteva ispunjenje večno praznog zverinjeg stomaka koja se hrani jedino ukidanjem ličnosti.

Ovim lažnim i licemernim podvižništvom koje nacionalisti pretvaraju u zver koja je spremna da guši sve druge indentitete koji se ne uklapaju u njenu morbidnu projekciju statične slike sveta nacija, atakuju na sve internacionale, na samu bit jednog daleko šireg, empatičnijeg i slobodnijeg indentiteta koji a priori želi dobrobit za čitavo čovečanstvo. Ne ugrožava nacionalista nas koliko mi njega: svesni da ga vrlo lako možemo ubediti da skine breme sa svojih ižuljanih leđa, On prvi nastupa napadima kao najboljoj odbrani. Taj nacionalni Sizif ne može uporno hodati uzbrdo, a što mu je i najgore, ne može više da se pravi da uživa u tome ako mi stojimo u podnožiju brda, u hladu, i ćuteći s čuđenjem posmatramo njegove besmislene muke.

Znajući da je nacionalizam nastao u jednoj istorijskoj eposi (ostavimo po strani polemike pre ili posle Francuske revolucije) ali u jednom trenutku svakako, tako će u nekom drugom trenutku nestati. Mi moramo prestati da ćutimo, mi moramo urlati. Mi smo askete: mi u hladu i podnožiju brda, jer mi smo neprestano pod napadima, ali s rukama pored tela. Moramo podići taj gard, jer On ne da ne može bez nas – On mora bez nas. Njemu su potrebni samo oni drugi koje bi bili večni neprijatelji u hiljadugodišnjem carstvu mržnje i rata.

Ni ta hladovina nam nije prijatna jer znamo da ni ona neće dugo potrajati i da ćemo eminentnom ekološkom katastrofom nestati i mi, i hlad, i brdo i On, a ostaće samo breme iskjučivosti kao poražavajuća ideja čovečanastva za svedočenje drugima koju možda budi pronašli ostatke ovakvog društvenog stanja. Na nama je da temelje svakog imperijalnog hiljadugodišnjeg carstva svake nacije razorimo skidajući komad po komad stene sa napaćenog, bliskog nam, Homo sapiensa. Jedino tako, neprestano podrivajući temelje, moramo osigurati da se gradnja te vavilonske kule nikad ne završi, jer se ona može uzdići samo na groblju čovečanstva.

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s