Svitanje

Još jedno svitanje proteklo je bez izlaska sunca koje bi me bar na trenutak ili dva učinilo bezbrižnim. Satima sam bio zavaljen u poluležećem položaju. Posmatrao sam senke koje su se smenjivale na zidovima obasjanim samo svetlošću televizora i laptopa. Ne sećam se koji program je bio uključen, ali tona nije bilo. Ionako ništa bitno nisam propustio. Možda je neki mag pričao kako su nam zvezde nenaklonjene, kako nam je Venera ušla u petu kuću, pa sad pravi pijanku i planira da se usvinji i zasere nam još malo živote, kako je Sunce diglo ruke i poslalo sve dođavola. Šta ako nas je Mesec dotukao? Jebiga, ne valja kada je krvavo crven, ne valja kada je pun. Nisam mogao ni da gledam taj crveni Mesec zbog kiše, pa sam sedeo kraj prozora i udisao mirise mokre trave i četinara.

Zelenilo. Zato sam valjda i voleo ovaj kraj, zabačen, na kraju grada, prekriven travom i drvećem. Ali, ni to mi više ne pričinjava neko veliko zadovoljstvo. Divio sam im se. Da sam mogao birati šta ću biti, sigurno bih bio trava ili neka biljka. Divili bi mi se u proleće, brinuli o meni i zalivali me tokom leta, u jesen bi počinjali da se opraštaju, a zimu bi provodili priželjkujući da me opet vide. Da, bio bih trava. Ipak, više nije tako. Zatvoren sam među četiri zida pravougaone sobe. Tek tad sam shvatio koliko je prazna. Na podu nema tepiha, zidovi su bez slika, beli i goli, ako se izuzmu paukove mreže koje vise u uglovima. Smeće se brzo nakupilo i limenke i flašice sokova ležale su pored kreveta. U prodavnicama naplaćuju kese, za javnost da bi se smanjila potrošnja i zaštitila okolina, a zapravo prvo što na kasi pitaju jeste “Želite li kesu?“. Ne uzimam ih nikada i zato nisam  imao gde da spakujem đubre. Mada, limenke mogu biti odlično upozorenje kada se pobune nemani koje guram pod krevet. Pod krevet jer tepiha nema! Možda se pobune, možda se najednom osveste i odluče da skoče. Zveckanje limenki valjda će me upozoriti da je vreme da se udaljim i da bežim. Ah, bežanje. Više ne radim to kada vidim bube koje padaju sa drveća. Strah je ostao, ali sam nešto racionalniji. Boje su najednom počele brže da se smenjuju na zidovima. Možda je na TV-u prikazano kako Venera i Jupiter i Saturn i Sunce i ko zna ko sa njima lumpuju i ne brinu se za sutra. Koga boli za sutra? A jutro se približavalo, sivo i kiselo, nekako potišteno. Možda je mrzelo samo sebe. Verovatno je želelo još pet minuta sna, ali odlaganje alarma ne radi, jebiga. Još jedno dosadno svitanje bez ptica koje cvrkuću u krošnji drveća. Prezirao sam ih kada bi me ranom zorom probudile. Uvek su prekidale najzanimljiviji deo snova. Baš mi nedostaju.

Počeo sam da shvatam koliko je ceo taj prizor, ta prljava, zagađena, dosadna pustara odraz onog skrivenog. Može li se film nekako premotati unazad, ne bi li se izbegle neke stvari? Da li bi i šta bilo drugačije? Da li bi išta bilo drugačije?Kapci su mi bili teški, sklapali su se. Pre zatvaranja očiju video sam boje koje iščezavaju sa zidova.

Fotografija: Pixabay

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s