Let

Trepnuo je nekoliko puta očima pre nego što ih je konačno potpuno otvorio i suočio se sa sivom  opnom koja ga je skrivala od sveta. Nestrpljiv i željan da vidi šta se to nalazi sa druge strane nesigurnim, još pomalo utrnulim rukama, pocepao je zavesu koja ga je štitila. Prizor koji mu se ukazao bio je nestvaran.

Na istoku je sunce paralo horizont, a na zelenoj travi presijavale su se poslednje kapi rose koje je iskoristio kao ogledalo na kom je gledao svoju lepotu i divio se velikim krilima plavih linija i crnih ivica poprskanih belim kapima. Zagnjurio je ruke u kap i umio se kako bi oterao osatke sna, a onda podigao glavu ka sada već azurnom nebu. Zatreperivši nekoliko puta krilima odigao se od trave i vinuo u plavetnilo. Želeo je da se utopi u njemu, da oseti svaki miris i da se zavali u neki pufnasti oblak. Nije bio siguran koliko dugo je leteo i koliko visoko se nalazio, ali činilo se da što više maše krilima to oblaci brže beže. Usporio je, a onda i rešio da se vrati bliže zemlji, da pita nekoga za pomoć. Pomislio je da sigurno mora postojati neko ko je pre njega vladao vazduhom i lutao visinama o kojima je maštao. Leteo je oko žbunja i crvenog, žutog i plavog cveća ne bi li sreo nekog sličnog sebi, ali taj poduhvat bio je neuspešan. Izašao je na malu ulicu i lebdeo nad sivim, ispucalim betonom koji je mirisao na naftu i crni dim koji je ostajao iza automobila. Nije imao sreće, počeo je i kašljati, a kako je sunce bilo sve bliže centru neba postajao je sve nestrpljiviji. Kraj prozora kuće koja se nalazila pored ulice video je jednu sitnu mušicu.

Ponadao se da mu ona može pomoći i zato je odleteo do nje. “Šta to radiš” upitao je zainteresovano. “Čekam da otvore prozor”, rekla je mušica gledajući netremice u njegov odraz u ogledalu, “Čekam da otvore prozor i da uletim. Šta će dalje biti ne znam, ali samo želim da letim iz jedne sobe u drugu i prisluškujem njihove razgovore”. “Hm, pa, to je lepo, valjda, ali da li si nekad letela gore, ka nebu? Da li znaš kako da stignem gore brzo, ne uspeva mi”, upitao je leptir nadajući se brzom odgovoru. “Uf, pa daleko ti je to. Evo ti cveća tu u bašti, ili u saksijama. Ako si dovoljno hrabar i brz uđi sa mnom. Možda unutra ima nešto za tebe”, dodala je mušica. Primetila je kako se velika ruka približava ručki na prozoru i otvara ga. “Moram da idem. Vidimo se!” doviknula je zujeći, a onda nestala. Kako je blesava ta mušica, razmišljao je dok se udaljavao od prozora. Verovao je da u blizini mora biti još nekog ko bi možda mogao dati koristan savet. Ptice u gnezdu izgedale su strašno, imale su velika jaka krila, oštre kandže i kljunove kojih se uplašio pa je odlučio da im se ne približava. Nije bio siguran koliko im se može verovati. Na ružama ispod cveta trešnje spazio je grupu pčela i osa koje su se raspravljale oko nečeg dosadnog što se ticalo cveća. Prekinuo je prepirku i upitao za savet. Gledale su ga zbunjeno, verovatno misleći da nije baš uračunljiv.

Jedna od osa priznala je da je jednom davno pokušala da leti visoko, ali da što je jače mahala krilima, što se više trudila, to je njen poduhvat bio neuspešniji. Poslednje atome snage uložila je kako ne bi tresnula o kamenje. Nakon toga nije pokušavala, sada se plaši visine. Druge ose i pčele su se složile da bi trebalo odustati, ne truditi se, ali on je bio istrajan u nameri da uspe. Pomalo besan otišao je od njih. Šta one misle da su, pitao se leptir. Tada je video dete koje se igralo u bašti, bilo je srećno i veselo. Obletao je oko detetove glave i pokušavao je da postavi pitanje u nadi da će konačno dobiti odgovor. Dete ga nije slušalo, možda nije razumelo, samo je tapšalo rukama što je proizvodilo nesnosnu buku, a leptir se izmicao instinktivno. Dete je skičalo, a leptir je postavljao isto pitanje iznova i iznova. “Kako stići do oblaka”, ponavljao je, a onda počeo vikati toliko da mu se grlo osušilo i počelo da ga boli. Do deteta je dotrčao veliki muškarac vitlajući zelenom mrežom. Mrmljao je kako će to biti lep leptir za kolekciju. Ne najlepši, ali poprilično lep. Dakako, imao je veliki broj šarenih krila iglicama pribodenih za tablu. Leptir se našao u čudu. Šta taj čovek radi?

Izmicao se i bežao od mreže, nekoliko puta se našao na samom rubu, ali je nekako uspevao da pobegne, da se ne uplete. Sunce je sada bilo tamnije, polako je postajalo narandžasto, a sa njim se menjala i boja neba. Više nije bilo plavo. Smenjivale su se narandžasta, ružičasta, ljubičasta i toliko plava boja da se od nje uplašio. Pokušao je još jednom da poleti visoko, ali krila su mu bila teška. Lepila su se jedna za drugo i zato se vratio bliže zemlji. Ionako su nestali beli oblaci i ono lepo plavetnilo. Pokušao je da nađe čauru iz koje je izašao, rešen da se vrati i tu provede ostatak vremena dok ne ojača da leti dovoljno visoko. Kada je konačno našao opnu iz koje se iskobeljao, shvatio je da ne može nazad. Suviše je veliki, smetaju mu krila.
Gledao je sunce koje se povlačilo pod horizont i disao. Znao je šta će uraditi, šta mora uraditi. Zario je prste u sopstvena krila, natopljena večernjom izmaglicom i vukao. Osećao je prodoran bol, a onda olakšanje. Vikao je dok nije ostao bez glasa. Držao je u rukama svoja velika, teška krila i sageo glavu. Imala su grozan, gorak ukus.

 

Fotografija: pixabay

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s