Gradovi u nama

Tu je,
Neotudjivi deo unutrašnjosti moga tela
U načinu na koji hodam,
mirisu mog odela
I kože

Pore, ispunjene otpuštenom energijom pločnika,
Krivudavih puteva raspuklog betona
razbijenom o sva stakla i zidove zgrada
A zraci,
prelomljeni kroz ono malo listova obližnjeg parka
reflektovani po mojoj koži

I magla, neočekivana, iznenadna
Probijam se dok me sve više obavija
Lepi mi prste nekom sluzi
Čak ni nebo tad ne vidim
Davno se već javila ta slika ne jednog,
već dva grada

Grad ne samo spolja
Omedjen, veliki prostor
Tu je,
Unutrašnjost, neotudjivi deo

Nisu li oni uvek deo nas?
Oblikuju li naša dela?
Moje podvojenosti, cepanja, krajnosti
Da li, tragajući za širim ulicama, samoga sebe guram kroz maglu
Toliko gustu,
za suštinu bića lepljivu

 

Autor: Vladimir Terzić

Fotografija: Pixabay

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s