pravili smo najlepšu kafanu na svetu

Govorim kako idem kući, a mislim na iznajmljeni stan i svaki put kao da lažem. Mada, evo, već je večnost prošla kako sam češće ovde nego tamo u toj kući koja me je volela i učila da hodam i govorim, na tim ulicama po kojima sam padala i ustajala i previše rano počela da pijem,…

U životu je uvek bilo nekako

Mesec je padao na ulice kao najsitnija prašina na svetu. Zemlja je stala da bi noć duže trajala. Ipak, kada je svanulo, sunce je odnelo pijane snove. Proći će sve što umara i sve što raduje. Uvenuće neko cveće i negde će biti topla zima. Umiraće zvezde i rađaće se nove. Sve će biti u…

Put koji nema kraj

Postoji put koji nema kraj, a ipak je na njegovom kraju grad koji tražim. Dani su samo odraz stvarnosti, a stvarnost je sve što sanjam. Kao nebo i more, oblaci su brodovi. Zaboravljam. Okrenem se za nečijim osmehom ili korakom, a ne znam zašto. Trošim večnosti pokušavajući da vratim svoja sećanja, a ne postižem ništa….

Ovo malo leta

Godine i godine zime ne bi bile dovoljne da zaboravim ovo malo leta. Ovde nema vremena i svake noći vetar donosi miris mora. One godine kada su došli pesnici jedno drvo i ja smo skupljali kiše. Neki ljudi su odlazili, a znam da su imali, videla sam da su imali, baštu punu sunca, kuću punu…

Ono malo neba što nikad neću preboleti

7000 puta su oprali ulicu po kojoj smo hodali onog leta u nekoj prošloj večnosti. Više se ni ne sećam o čemu smo pričali, a ipak neću preboleti. Tada su valjda i svi snovi došli na red. Polja jagoda, kafane pored mora, kuće na planini, jedan put oko sveta i svi ostali dani puni sunca….

5 godina sivog neba

Ne postoje umori koje reka neće odmoriti. Ne postoji san koji nije najlepši grad na svetu. Ko nije čitav jedan život gledao u nebo taj nikad nije ni čitao ni pisao. Ni razmislio pre nego što je prodao svoje pravo da bira. Nikad nije shvatio da jedna kap kiše ne znači baš ništa, dok je…

Na Saturnu padaju dijamantske kiše

Kada bi sada neka zvezda umrla mi to ne bismo znali još čitavu večnost. Svetlosne godine su ogroman put koji treba preći. Negde u svemiru prošlo je mnogo manje vremena nego na ovoj umornoj zemlji. Negde u svemiru kiše ništa ne znače, a crne rupe ipak postoje. Moji loši dani pokušavaju da shvate Ajnštajnovu teoriju…

Publin pub: Pivo zove, javite se!

Stojim na železničkoj stanici i gledam ljude kako prolaze, odlaze ili se vraćaju. Pokušavam da pogodim da li oni, kao ja, prave razliku između ovog sunca ovde i onog koje ih čeka na poslednjoj stanici autobusa kojim putuju. Kada me sve to umori prošetam se do Lomine ulice da u Publinu podsetim sebe da se,…

Još jedan san o Kubi

Plovimo danima. Zbog kiše koja ponekad pada vidimo razliku između neba i mora, a kiša miriše na nešto što tako dobro poznajem. Samo ne mogu da se setim šta je to. Već zamišljam kako zauvek ostajemo na ovom brodu. Zauvek bez drveća i ptica, slani od soli i umorni od sunca. Pijani mornari govore nam…

U Majdanu za šankom, u Majdanu na plaži

Postoji jedno mesto na svetu i zove se Majdan. Nekad me voli i na flašama mog piva piše: “Crne rupe, poljubiš me u dupe”, a moje crne rupe koje godinama galame i ne puštaju me da spavam tada ćute i nikako ne vole moju utopiju u neprestanom letu. Nekad me ne voli i satima pušta…

Svađam se sa Ajnštajnom, naglas

Imam neke dane kada zaboravljam da će ona zaliha vina ipak ostati nepotrošena uprkos našim obećanjima da ćemo piti neprestano, a sunce će nas svakog jutra udarati u lice i mi ćemo se smejati, i pričati, i plesati, pa čak iako ne znamo.