Nišči – Vidosav Stevanović

Ne znam koliko je Vidosav Stevanović poznat u našim krajevima. Verovatno još ne stiže na red za čitanje od Svetislava Basare, Isidore Bjelice, Vesne Vukelić, Sanje Marinković i ostalih literarnih veličina. Iako piše bogatim rečnikom i retko viđanim konstrukcijama, niko mu neće dati za pravo da se može svrstati u rang najboljih srpskih pisaca današnjice. Za mene, reč je o najboljem piscu „sa ovijeh meridijana“, koga stavljam pero uz pero sa Momčilom Nastasijevićem (pročitati pripovetku „Priča o nedozvanoj gospođi i gladnom putniku“).

Od strane objektivnih kritičara opisana kao „sva­ko­ja­ko naj­čud­ni­ja knji­ga u no­vi­joj srp­skoj knji­žev­no­sti“, Nišči donekle predstavlja rodoslov porodice Mladenovića iz sela Cvetojevac, nedaleko od Kragujevca. Roman je nastao u vreme kada se Stevanović, napustivši studije u Beogradu, vratio u rodni grad i istraživao njegove skrivene priče, živeći sa pijancima, damama sumnjivog morala i ostalim živopisnim likovima sa margine kragujevačkog društvenog života. U tom periodu nastaje i „Refuz Mrtvak i druge pripovetke“ i za mene neprevaziđeni „Testament„, ali o tome ću pisati kasnije.

Dešavanja u porodici Mladenovića pratimo iz perspektive Konstantina Gorče, „prijatelja svetlosti, izviditelja neprijatelja, ispunjenog samosudnom mišlju, po nalogu unutarnjih pregalaca i pravilima samosazdanija“. Mladenovići su personifikacija celokupne srpske nacije i sva dobra ili loša dela koja im se pripisuju predstavljaju stvari koje su Srbi kroz istoriju često radili. Ubiti bližnjeg svog, umesto ljubiti, uzeti tuđu ženu, umesto ne uzeti ništa tuđe, biti neumeren u jelu i piću, naspram biti umeren… i još mnogo toga veoma bliskog umu određenih slojeva našeg stanovništva. Mladenoviće pratimo od doseljavanja iz Južne Srbije u vremena srpskih ustanaka i balkanskih ratova, do 1941. i fašističkog divljanja po Kragujevcu.

Stevanović uvodi nebrojeno mnogo likova, od kojih su neki nosioci radnje, dok ostali služe kao pomoć pri ilustraciji ili opisivanju nekog događaja. Jedan jedini epitet koji stoji uz svakog od likova je dovoljan da bez daljeg objašnjavanja stvorimo sliku o njemu: bezličan, pticolika, masnoguza, milokrvni, ludojeba, nemoćnik, zlatousti, podmigljivi…

Na početku romana Konstantin Gorča izjavljuje: „Lica i događaji u ovoj domaćoj priči su izmišljeni. Ali, nisu izmišljeni: Svet i njegov Tvorac, mnogopominjani grad Kragujevac, i njegovi skudoumni žitelji“. Kome se na kraju knjige zahvaljuje i zašto, ostaje na vama da saznate 🙂

Meni lično je najveće oduševljenje izazvao deo „Nadgrobnoje slovoridanije iliti leš koji bega“ i pitanja koja novinar Milorad Pantović, „prozvan i Gandi, radi mršavosti svoje“, postavlja bez želje da čuje odgovor, jer veruje da ga zna:

Među trideset golih dripaca, kako ćete prepoznati Šumadinca-ubicu?

Kako jedete govna: kašikom, rukama ili iz tuđe guzice?

Da li biste izdali cara na Kosovu?

Ko želi da propadne Jugoslavija: mi, ili oni?

Da li biste ubijali, izdavali narod, silovali, kada vas niko ne bi kažnjavao?

Zašto ste pravoslavci, mnogoterpnici, kada se više isplati biti katolik?

Preporučujem vam da pročitate Nišči ako imate mogućnosti ili da u komentarima dodam još neko objašnjenje. Zajedno sa „Testamentom“ i „Refuzom Mrtvakom“ imaćete celinu Stevanovićeve živopisne vizije istorije Kragujevca i dešavanja u njemu kroz razne epohe.

Biografiju Vidosava Stevanovića možete naći na Wikipediji. Za svoju prozu, on koristi naziv „fantastični realizam“. Roman „Refuz Mrtvak“ možete preuzeti ovde.